Izgubljeni u minusu

Ako je posle prekida evrointegracija i odlaska Ju-Es stila, Vlada Srbije bila dobrano posrnula, nakon prekida aranžmana sa MMF-om i definitivno je u nokdaunu. I cela Srbija s njom. „Car je go, jasno je svima, iako se Vlada ponaša u skladu sa bajkom `Carevo novo odelo kao da je sve normalno“, za NIN suspenziju aranžmana sa MMF-om i najnoviji šamar Vladi tumači Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja. „Vlada vodi zemlju u kolaps ili u finansijsku komu. Sada smo u poziciji davljenika, koji tone sve dublje u vir, a kreatori ekonomske politike i vodeće političke elite, a ne kriza, glavni su krivci za ovako velike ekonomske neprilike u kojima se nalazimo“, oštar je Đogović, koji ističe da ćemo prave ekonomske posledice ovog neuspeha tek osetiti. Samo nedelju dana boravka u Beogradu, što je neuobičajeno kratko, bilo je dovoljno Zuzani Murgasovoj, novoj šefici MMF-a za Srbiju i njenom timu, da shvate da će problemi sa budžetom Srbije za 2012. biti mnogo veći od prvobitno naslućenih. Od nedoumica oko garancija države za javna preduzeća poput Srbijagasa, Galenike i Jata, koje su za čitavih 15 milijardi dinara premašile ranije dogovorene i neuverljivih objašnjenja vladinih zvaničnika da neće sve biti aktivirane, kao mnogo veći problem pokazali su se daleko manji prihodi od planiranih. Naime, i Misija MMF-a složila se sa ranijom procenom Fiskalnog saveta da će stopa privrednog rasta umesto planiranih 1,5 odsto biti između nula i 0,5 odsto, što bi rezultiralo sa 30-35 milijardi dinara manjim prihodima od planiranih, ili za jedan odsto BDP-a. Tako bi rupa u budžetu zapravo bila za 450 do 500 miliona evra veća od dozvoljene. Cvetkovićev tim izašao je pred nimalo popustljivu Murgasovu bez ikakvog plana štednje, pa je sasvim očekivano Misija ubrzano spakovala kofere i otišla iz zemlje, insistirajući na rebalansu budžeta, kojim bi se ovoliki jaz „ispeglao“. Bez skupštinske većine potrebne za rebalans, na samo nekoliko meseci od izbora i bez ikakvih dogovorenih mera, Vlada Srbije uspela je samo da iskamči od MMF-a izostanak oštrih reči, poput prekida ili suspenzije aranžmana. Dogovoreno je da saopštenje bude uvijeno, blago i u pomirljivom tonu o tome kako će se pregovori nastaviti, ali tek nakon rebalansa, kako se aktuelnoj vlasti ne bi nanosili dodatni teški udarci u jeku predizborne kampanje. Upravo zato je Murgasova pre odlaska saopštila da će revizija aranžmana biti nastavljena sa novom vladom, ali i napomenula da će deficit budžeta i javni dug u 2012. biti znatno veći od dogovorenih ukoliko se ne preduzmu dodatne mere. O takvim merama i o posledicama prekida aranžmana sa MMF-om za NIN nije hteo da priča Dušan Nikezić, državni sekretar u Ministarstvu finansija, niti smo dobili odgovore na poslata pitanja u ovu nadležnu instituciju. „Činjenica da nemamo aranžman govori o tome da Vlada nije ispoštovala ono što je dogovorila. Dakle, ne nešto što je naredio MMF ili što je nametnuto već samo ono što smo sami preuzeli kao obavezu. Cenu takvog nečinjenja Vlade skupo ćemo platiti“, tvrdi za NIN Mihailo Crnobrnja, dekan na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju. PRESEDAN Sa njim se slaže i ekonomista Ivan Nikolić, saradnik MAT-a, koji za NIN objašnjava da je promena odnosa MMF-a prema Srbiji na neki način presedan. „Slično iskustvo sa MMF-om od evropskih zemalja imala je još jedino Bosna i Hercegovina kada joj je u avgustu 2010. zaustavljena isplata četvrte tranše, pošto nije ispunila neophodne uslove iz stendbaj aranžmana. Sredinom prošle godine, istini za volju, prekinut je i 18-mesečni stendbaj aranžman sa Kosovom, ali ono i nije potpuno suverena država”, objašnjava Nikolić, napominjući da je ovim MMF svetskoj finansijskoj javnosti poslao poruku da Srbija trenutno ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku. Tri udarca za zemlju u nizu - zaustavljanje evrointegracija, odlazak najvećeg izvoznika iz zemlje i suspenzija aranžmana sa MMF-om, posledica su, tvrdi Crnobrnja, ne nekakve zavere protiv nas, već nesposobnosti vlasti da sprovedu reforme. Sve to zajedno produbiće krizu, a za građane to će značiti nezadrživo slabljenje dinara, manje investicija, nove otkaze, a verovatno i veće poreze i neminovna poskupljenja. Dinar, koji poslednjih nedelja proklizava, prema oceni analitičara uglavnom zbog uvoza energenata i odlaska Ju-Es stila, nastaviće taj trend i zbog prekida aranžmana sa MMF-om. izbori „Kvazistabilnost dinara i do sada je održavana veštački, uz pomoć trezorskih zapisa i drugih hartija od vrednosti. NBS će nastaviti da interveniše kako bi koliko-toliko zaustavila dramatično slabljenje domaće valute, ali je trend slabljenja nezaustavljiv“, tvrdi Đogović, napominjući da će najveću depresijaciju dinar doživeti tek posle izbora, a sigurno tokom leta, kada dospevaju brojne obaveze države na naplatu. Tako od jula do oktobra, država treba da isplati investitorima koji su kupovali trezorske zapise na ime glavnice i kamate ukupno oko 121 milijardu dinara ili oko 1,1 milijardu evra. Očekuje se da će gro tog novca investitori odmah pretvoriti u evre, što će snažno pogurati dinar nadole. Zato Đogović ocenjuje da bi dinar tokom godine mogao oslabiti i za više od 10 odsto i dostići vrednost od 120 za evro. Slične računice ima i privreda, pa je tako i generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko prognozirao da će se kurs tokom godine u proseku kretati oko 117 dinara za evro. Najgore će biti građanima sa kreditima vezanim za stranu valutu, čije će mesečne rate porasti za desetak odsto. Ne i plate. Otkazi „Uz slabljenje dinara, sasvim je jasno da suspenzija aranžmana sa MMF-om govori svim stranim investitorima da nešto sa zemljom duboko nije u redu, pa će nas investicije zaobilaziti. Zbog svega ćemo morati dodatno da se zadužujemo, čime će spoljni dug sa sadašnjih 76 preći 80 odsto BDP-a, što će nas svrstati u visoko zadužene zemlje“, objašnjava Đogović, dodajući da nas sve to vodi ka vrlo opasnoj 2013. godini, u kojoj nam preti grčki scenario. Tome neće doprineti ni činjenica da naš ionako slab kreditni rejting „BB minus“, može otići nadole, što bi značilo još skuplje zaduživanje, a kamate bi za Srbiju mogle skočiti i na ogromnih devet odsto. Ekonomisti već prognoziraju da će nezaposlenost nastaviti da raste u ovoj godini sa sadašnjih rekordnih 23,7 odsto, pa nas tako čeka još 50.000 - 100.000 novih otkaza. Time će se broj otpuštenih tokom krize popeti na pola miliona. Crnobrnja upozorava da najveća opasnost preti od probijanja dogovorenog deficita od 153 milijarde dinara i povećanja javnog duga, koji bi ove godine sa nešto više od 46 odsto mogao dostići i 50 odsto BDP-a. Svi problemi, verovatno će se nekako gurati pod tepih do izbora. Nakon toga, ma koja vlada došla, moraće da preduzima radikalne, nepopularne mere, ne bi li spasila budžet i „pregurala“ više nego tešku 2012. Neka bolna rešenja već se naziru, poput zamrzavanja plata i penzija, povećanja PDV-a i rezanja nekih budžetskih rashoda. „Čini se da će biti neizbežno zamrzavanje plata i penzija nakon izbora, kao i povećanje PDV-a. Uz to, morala bi se pod hitno popraviti naplata poreza, a verovatno i uvesti progresivne stope poreza na imovinu za bogatije. Nova Vlada neće imati vremena da bude opterećena populizmom već će je samo čekati bolni rezovi“, tvrdi Crnobrnja. Ne treba izgubiti iz vida ni mogućnost da formiranje nove vlade potraje, uz puno stranačkih natezanja oko resora i javnih preduzeća, pa bi više od pola godine moglo odmah biti izgubljeno. Hoće li nova vlada u startu smoći snage za povećanje poreza, zamrzavanje plata i kresanje troškova, vrlo je neizvesno. To će dobrim delom zavisiti i od njenog sastava, od nekih novih „starih Krkobabića“, koji bi u jeku predizborne kampanje opet mogli dati neka grandiozna obećanja penzionerima, lekarima ili policajcima, čiji će ceh svi plaćati. Gotovo je izvesno da vlada u odlasku, ne samo da neće preduzeti ništa od nepopularnih mera već ni ostaviti neke pripremljene i planirane za novu. Tako skinuti do gole kože na strašnom minusu, čekamo izbore, sa neizvesnošću ne ko će činiti novu vladu nego hoćemo li je preživeti. Mnogi su sve nade za ekonomski oporavak zemlje položili u Fijat, koji baš pred izbore počinje proizvodnju novog modela u Kragujevcu, a neki, poput Mlađana Dinkića, i u DŽenifer Lopez, koja bi trebalo da promoviše novog „srpskog fiću“. Mada je malo verovatno da će i latino diva uspeti da oživi već polumrtvu srpsku ekonomiju. Milojko Arsić, član Ekonomskog saveta premijera Srbije I štednja i veći PDV Srbija nije član EU, niti ima čvrste odnose sa nekom moćnom državom, koja bi joj priskočila u pomoć u slučaju finansijske krize pa je stoga aranžman sa MMF za nas važniji nego za druge zemlje. Ovako za NIN ocenjuje neuspeh pregovora sa MMF-om Milojko Arsić, član Ekonomskog saveta premijera i urednik Kvartalnog monitora, napominjući da će to sigurno povećati opreznost investitora, pri odlučivanju o ulaganju u Srbiju, pa se mogu očekivati i određena kolebanja na deviznom i tržištu državnih hartija od vrednosti. Šta će u ovoj teškoj situaciji biti prvi zadatak nove vlade? Najpre da u što kraćem roku izvrši rebalans budžeta kojim bi se fiskalni deficit vratio na inicijalno planirani nivo za 2012. godinu od 4,25 odsto BDP-a. To znači da je neophodno smanjenje deficita za jedan odsto BDP-a ili za oko 300 miliona evra. Takođe neophodno je da u toku druge polovine godine usvoji mere koje će omogućiti smanjenje fiskalnog deficita u narednoj godini za 1,5 do 2 odsto BDP-a, odnosno za oko 500 miliona evra. To je ključno za obuzdavanje rasta javnog duga i smanjivanje verovatnoće dužničke krize. Koje bi to konkretne mere bile? Da bismo u naredne 3-4 godine smanjili deficit sa sadašnjih 1,7-1,8 milijardi na 300-400 miliona evra, biće potrebne i neke radikalne mere. Bilo bi dobro da se najvećim delom deficit smanji kresanjem javnih rashoda. To podrazumeva da plate, a naročito penzije rastu sporije od BDP-a, a u slučaju snažnije krize i njihovo ponovno zamrzavanje, otpuštanje dvadesetak hiljada zaposlenih u javnom sektoru, smanjivanje subvencija, ukidanje nekih državnih institucija...Takođe, biće neophodno i određeno povećanje poreza, pre svega PDV-a. NJegovo povećanje stope sa 18 na 20 i sa 8 na 10 odsto donelo bi državi dodatnih 300-350 miliona evra godišnje. Ako se povećanje PDV-a u celini prevali na potrošače ono bi uticalo na povećanje cena za 2,1 procentna poena, a i nakon eventualnog povećanja, stopa PDV-a u Srbiji bi bila među manjim u Evropi. Mnogi se tome protive, tvrdeći da je deficit moguće smanjiti samo rezanjem troškova ili smanjenjem poreske utaje. Da bi se to postiglo, neophodne su znatno radikalnije mere štednje od onih koje su primenjivane u prethodnim godinama – podsetio bih da su plate i penzije dve godine bile zamrznute, transferi lokalnim zajednicama znatno smanjeni, subvencije poljoprivredi smanjene… Stoga bi bilo korektno da zastupnici ovakvih ideja izađu sa konkretnim predlozima. Da li bi smanjili nominalne penzije i plate lekarima, nastavnicima, oficirima, policijacima, poreznicima, sudijama? Da li bi otpustili 50.000-60.000 zaposlenih u javnom sektoru? Umesto konkretnih brojeva predlagači ponavljaju fraze o smanjivanju javne potrošnje. Što se tiče naplate poreza, naravno da je moguće obezbediti dodatne prihode suzbijanjem sive ekonomije, ali su efekti i dalje manji nego što je to potrebno. Početak kraja Smederevci se teše logikom da grad ne može da umre, da niko ne može da dozvoli da ceo jedan grad stane. Posetilac sa strane ćuti. Ne pominje Priboj koji je živeo od FAP-a pa sad ne živi Smederevo je kao teški bolesnik: zna šta mu je, i da se od te bolesti niko do sada nije izlečio, ali se nada da će izbeći najgore. Posetiocu sa strane među Smederevcima je neprijatno jer ne deli tu nadu. A opet, kako reći istinu u oči? I zašto? Prošlog je vikenda sneg na smederevskim ulicama bio do kolena, a košava se lako probijala kroz kineske jakne. Gora je bila ona stud u dušama. Amerikanci su prodali Železaru za jedan dolar Vladi Srbije i otišli, a hraniteljka grada stavljena je u „tihi hod“. Poslednjeg radnog dana prethodne sedmice istekao je rok da se 5.500 radnika izjasni da li će ići na plaćeno odsustvo sa 60 odsto plate ili će koristiti godišnji odmor zbog zaustavljanja proizvodnje u železari. „Sve mi to liči na početak kraja“, kaže mi jedna poznanica zaposlena u Železari. Ona je uzela godišnji odmor jer joj je pad prihoda na 60 odsto veliki udar. Živi od prvog do prvog sa dvoje dece i mužem koji je ostao bez posla u jednoj od bezbroj loših privatizacija. nesanica „Ako Železara stane, grad će umreti“, kažu Smederevci. Teše se logikom da grad ne može da umre, da niko ne može da dozvoli da ceo jedan grad stane. Posetilac sa strane ćuti. Ne pominje Priboj koji je živeo od FAP-a pa sad ne živi. A da su životi Smedereva i Železare isto, nije sporno. Od 18.000 zaposlenih u opštini, 5.500 je iz Železare, i još 1.000 sa strane radi nešto za nju. Od ukupnog gradskog budžeta od 2,3 milijarde dinara, gotovo polovina je od poreza na fond zarada. Nije potrebno veliko znanje da se sagleda šta bi za gradsku kasu značilo gašenje više od pet hiljada radnih mesta. „Noću ne mogu da spavam, počeo sam da pijem lekove“, kaže vlasnik jedne prodavnice električnih aparata. Po podu prostrte novine zbog snega, naslovi o jednom estradnom razvodu, jednom smrznutom i sukobu u SPO. Suve. Niko ne ulazi, otkako je počelo da se priča o problemima: gasi se peć, ne gasi se... biće otpuštanje, skraćuje se radna nedelja... promet je pao na trećinu. „Možda se narod uplašio dok ne vidi šta će, pa zato... Majku mu, mora da kuva na nečemu“, kaže vlasnik, više za sebe, dok uvlači šake u rukave. Kad izađemo, mahnu nam oni listovi sa poda. Rad u Ju-Es stilu do pre neki dan bio je privilegija. „Prosečna plata je iznosila od 50.000 do 60.000 dinara, plaćao se prekovremeni rad, nadoknada za rad praznikom, dodatak za rad nedeljom, regres od 35.000 dinara. Bilo je situacija i da radnik na fizičkim poslovima zaradi više od 100.000 mesečno. Kompanija je slala od 250 do 350 radnika godišnje na rehabilitaciju...“, pričao je Željko Veselinović, bivši radnik Ju-Es stila, sada predsednik Udruženih sindikata „Sloga“, koji ima svoju podružnicu u smederevskoj železari. ODLOŽENO Većina smederevskih trgovina u to je doba sklopila ugovore sa sindikatima o kupovini na odloženo plaćanje: uz sindikalnu potvrdu radnik Železare kupovao je sve na rate: tehniku i odeću na 36 rata, hranu na šest, i sve između. „Ohrabruje to što je do sada samo jedna jedina firma raskinula takav ugovor“, kaže Dragan Milovanović, potpredsednik ASNS i prvi čovek ovog sindikata u Železari. On je sa predstavnicima još dva sindikata i predsednikom Opštine bio na sastanku sa predsednikom Vlade Mirkom Cvetkovićem. „Dobili su uverevanja“ da će Vlada nastojati da brzo pronađe strateškog partnera za Železaru koju je kupila za dolar. „Kad siromah jede pile, ili je bolestan on ili pile“, mislim na Duška Radovića kad pominju tu kupovinu za dolar. Nisam našao nikog ko je svojim očima video taj ugovor, ko je video to “1(one)$” i onda silne pompezne potpise. Ali sad kažu da je to bio dobar posao, jer alternativa je bila da Amerikanci zatvore železaru. Tada bi morali da isplate otpremnine radnicima, zaostala potraživanja kooperantima i državi, a ovako će, kažu, Železara nastaviti da postoji i radi dok je Vlada ne proda nekom. Jedan happy end. „Na čemu se temelji vaše uverenje da će Vlada ovog puta povući uspešan potez“, raspitivao sam se. Jedan mi je učesnik tih razgovora pričao da im je Cvetković stavio da znanja da su on ili Tadić prijatelji sa Rinatom Ahmetovim, ukrajinskim kraljem čelika i jednim od najbogatijih ljudi u Evropi, pa da će on... Sve je to, kaže ovaj svedok, bilo posredno, nekako uvijeno, nabačeno usput. Kad su u Smederevu počeli o ovome, kad su rekli da „ima jedna mogućnost“, pomislio sam da će reći da Novak Đoković zna nekog. Profesor u jednoj srednjoj školi priča mi o zajedničkom prijatelju iz Železare koji je prošle godine uzeo kredit za adaptaciju stana: „Ne bi ga prepoznao, ovakav  se osušio za mesec dana...“, kaže i pokazuje mali prst. Sledeće godine Železara će proslaviti vek postojanja, i pet decenija od odluke da se na mestu predratne fabrike gradi socijalistički gigant. „Preživeli smo svašta, u vreme sankcija išli smo u Grčku da beremo pomorandže, gajili smo pečurke, ali otpuštanja nije bilo. Tako ćemo i sad... Železara ne može da propadne“, kaže Dragan Milovanović. Ukoliko država kao novi gazda bude htela da smanjuje plate ili otpušta radnike, sindikati će, kaže, štrajkovati. „Od koga će da uzme pare da vama da?“, pitam, izvinjavajući se i objašnjavajući da ja nisam protiv radnika i da ne navijam za propast Železare. „Iz vaših usta u božje uši“, kažem, i kuckam u sto da ne izbaksuziram. „Ima u Smederevu i u Srbiji još radnika čije su firme ugašene...“ „E, to jeste problem...“, slaže se on. Onda pređemo na lakše teme: priča se da su za kupovinu zainteresovani Indijci, pa Kinezi, Nemci... i onaj Ahmetov. A dok Vlada s nekim od njih ne sklopi dogovor, opet se priča, na mesto prvog čoveka mogao bi da se vrati Dušan Matković, generalni direktor u Slobino vreme. Onaj što je slao ljude u Grčku da beru pomorandže, ali ih nije otpuštao. Ponovio sam pitanje: „Na čemu se temelji vaše uverenje da će Vlada ovbog puta...“ „Pa neće predsednik Vlade valjda da slaže!“, kaže Milovanović. „Mogu li da to objavim?“, pitam, jedva zadržavajući smeh. Stari sindikalac je oprezan: „Napiši da ako neću da verujem predsedniku Vlade, kome ću...“ „Dobro“. „Nemoj ništa da pišeš...“ Sad se smejemo obojica.