Dosadna živopisnost

Načelno odlična ideja da se preko konkursa za dramski prvenac otvore vrata pozorišta novim imenima i pruži mogućnost publici da se upozna sa novim tekstovima, ipak, uz sve pohvale Beogradskom dramskom pozorištu, ne garantuje da smo na kraju dana dobili dobar tekst ili predstavu. U središtu komada Maje Todorović je disfunkcionalna porodica koja se, vodeći naizgled respektabilni porodični posao transporta mesa i mesnih prerađevina, u stvari bavi trgovinom droga i oružja. Porodičnim klanom čvrstom rukom upravlja Anđelija (Sandra Bugarski), lik negde na pola puta između Broja jedan iz Alana Forda i lika Majke iz recentnog australijskog filmskog hita slične tematike Animal kingdom. Komad počinje kada Dimitrije (Milorad Damjanović), jedan od trojice sinova – onaj što najviše liči na intelektualca - iz jednog striptiz bara praktično „kupi“ Marinu (Ivana Nikolić), striptizetu kojoj je muž nedavno poginuo. Dimitrije dovodi Marinu kući i ta činjenica potpuno poremeti porodičnu ravnotežu, kako u njegovom odnosu sa majkom tako i u odnosima sa preostala dva brata, Nenadom (Vladan Milić), manijakalnim narkomanom i Nenadom (Andrija Kuzmanović), senzibilnim policajcem... Centralni problem komada bi trebalo da bude problem iskupljenja, što u korpusu domaće dramske literature koja se bavi sličnim temama, donekle predstavlja osveženje. Ipak, ovaj problem je uveden potpuno artificijelno, deklarativno, te stoga on, iako pokreće inicijalnu mehaniku komada, ne doprinosi njegovoj dinamici. Todorovićeva očigledno zna sa rečima, njeni dijalozi su sočni i vrcavi, ipak, ovaj nesumnjiv talenat se pokazao kao mač sa dve oštrice. Jezičke kanonade umesto da oslobode likove u svoj njihovoj kompleksnosti, čine upravo suprotno – zatvaraju ih u karikature, čine da njihova živopisnost bude jednostavno dosadna. Ako likovi Dimitrija i Anđelije i poseduju izvesnu dubinu i složenost, ostali likovi su uglavnom svedeni na jednu dimenziju. Ovo je, mora se dodati, još više potcrtano režijom komada. Iako glumci igraju žestoko i glasno, sa velikom energijom i očiglednim zadovoljstvom koje dobro komunicira sa publikom, ovakav pristup ne čini uslugu komadu i ne ističe na pravi način vrednosti teksta. Dimitrije Milorada Damjanovića je, s druge strane, sveden i „utišan“ u izrazu, verovatno u želji da se potcrta razlika između dva sveta koji su u koliziji. Nažalost, ta razlika u izrazu je tolika da to više daje utisak da nije postojala jasna koncepcija u postavci likova niti neka generalna linija u režiji koja bi objedinila stil komada. To kolebanje u stilu najjasnije se vidi u sceni silovanja, koja nije ni stilizovana ni realistična, već jednostavno – loša. Očekivalo bi se da se mlad pisac nametne boreći se protiv stereotipa. Nažalost, to ovde nije slučaj. Maja Todorović je kao mlad autor imala retku priliku da tako brzo na sceni vidi komad koji je napisala. Ništa bolje za sagledavanje sopstvenih dometa i pravaca u kojim se treba razvijati.