Cica

Reći ćete da, po običaju, preterujem. Ali, evo, danima mi se vrti po glavi da je počeo meteorološki rat, da ovu sibirsku zimu Rusi šalju Evropljanima. U stilu; ne vidiš li, Evropo, da ne možeš bez ruskog gasa na koji smo te navukli, i, ako Merkelova malo ne spusti nos, propašćeš, zaledićeš se, stara damo, jednostavno, neće te biti! I, zaista, ako je Evropa, u stvari, jedna neutešna slabotinja, ako ne valja ni Rusima, ni Amerikancima, šta će, bre, ta beda nama Srbima!? A zbog ruskog meteo-rata sa Evropom, opet ćemo biti kolateralna šteta! Jer, pazi, brale, šta će se desiti! Sa prvim prolećnim danima, još pre Đurđevdana, kada Evropa počne da se topi i odmrzava, kada se sjuri vodurina sa Švarcvalda i sa Alpa, i, kada krene dunavskim pritokama, tu, kod Beograda, opet će Dunav biti more, Panonsko more! Ili Okanska reka kako ga je Homer u „Ilijadi“ nazivao. Štaaa!? Preterujem!? Dobro, idemo dalje; još pre desetak godina, moj prijatelj Icko, strasni Adadžija, je u doktorskoj studiji pokazao da se ispred đerdapske brane nagomilalo toliko evropskog mulja čija je kubatura veličine planine Avale! Zato Dunav svoj tok počinje da usporava još kod Slankamena jer skuplja mulj i od pomenute, zlokobne Tise. Zvuči morbidno; ali je jedini spas za Vojvodinu da prsne brana na Đerdapu i da sve ode u majčinu, u Crno more, baš, kao onomad, kada je Noje, u zadnji čas, sklepao barku i srećno se na Karpate nasukao, tu, negde, kod Golupca. I šta ako se posle pucanja Đerdapa vratimo ognjištima, svećama i fenjerima, nismo li tako živeli vekovima?! K. G. Jung, moj guru iz Švice, hoće da mi natovari grižu savesti: „Ako se desi taj tvoj mračni scenario, moraćeš da preuzmeš odgovornost! Jer, prvo si napisao Bezbožnika i tom katastrofičnom romanu najavio si novi Potop. A onda trubiš na sve strane da počinješ da gradiš Nojevu lađu, pa još zoveš Marinu Abramović da učestvuje u tom morbidnom performansu!“ Ozbiljno sam shvatio Jungovo upozorenje i spremam se pod hitno, da počnem da pišem neki dobar roman koji „može da spasi svet“. Tako je govorio i Dostojevski. Nego, hvala nebesima, ima i srećnih božanskih događaja. Ojagnjilo nam se prvo jagnje, žensko, i dali smo mu ime Cica! Oh, koje li radosti! Nacvrcao sam se Garijeve rakije kao da sam dobio ćerkicu! Kada jednom vidiš kako jagnje, izašlo iz majčine utrobe, drhturi na nožicama, tog časa, ti, Srbine postaješ drugi čovek, čobanin. A pastiri su druga rasa ljudi, začeta još u biblijska vremena. Te noći sam sa Biljom dugo slavio Cicino rođenje, a kada sam zaspao, moja Crna mi je, više puta, ponavljala: „Jedan dobar roman može, zaista, da spasi svet! Veruj Dostojevskom, jer i on je bio jurodiv!“