Status ne leči beznađe

Nisu u pravu opozicionari niti ostali zlonamernici kada tvrde kako je vladajuća proevropska koalicija učinila veoma malo u odnosima sa Evropom ili ostatkom sveta. Istina je da se kasni sa kandidaturom za Evropsku uniju, koju je premijer Mirko Cvetković u ekspozeu, kada je stupao na dužnost, hrabro najavio za kraj 2008. godine, a sva je prilika da se neće ostvariti još hrabrija procena predsednika Borisa Tadića, data na poslednjoj skupštini Demokratske stranke, da bi Srbija mogla da dobije članstvo u EU 2014. ili 2015. godine. Ako Srbija možda i malo kasni, njeni funkcioneri su jasno pokazali kako je put do međunarodnog uspeha lako preći. Čak tri značajna člana Cvetkovićeve vlade su, nekoliko meseci pred izbore, uspela da dobiju ugledan posao u međunarodnim organizacijama i samo je pitanje vremena kada će svoj lični međunarodni uspeh podeliti sa čitavom zemljom ili kada će se i čitava Srbija integrisati u međunarodnu zajednicu onako brzo i efikasno kako su se oni integrisali u međunarodne institucije. Prvo je potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić podneo ostavku zbog neuspeha u evropskim integracijama i postao specijalni savetnik Evropske banke za obnovu i razvoj za nove arapske demokratije, a zatim je stigla vest da je Vlada Srbije dodatno oslabljena, kao i da će naši sportisti ići na prvenstva kao siročići, jer ministarka za omladinu i sport Snežana Samardžić Marković napušta Vladu zbog prelaska na dužnost generalnog direktora Direktorata za demokratiju Saveta Evrope. Sagovornici iz DS, koji poslednjih meseci sa zadovoljstvom novinarima saopštavaju loše vesti o Mlađanu Dinkiću i njegovima saborcima, tvrde da Vlada o namerama agilne ministarke vezanim za evropsku karijeru nije bila obaveštena i da je za njen novi poslovni aranžman presudan bio dobar utisak koji je, poznavanjem norveškog jezika, ostavila na generalnog sekretara Saveta Evrope Tjorborna Jangblanda. LITVANIJA Veliki međunarodni uspesi krunisani su gotovo izvesnim imenovanjem ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića za predsedavajućeg Generalne skupštine UN, iako je dugo izgledalo da bi upravo Jeremić mogao da bude naslednik Borisa Tadića, a na narednim izborima jedan od kandidata za premijera. Već umorni od svakodnevnog spinovanja, mediji su pokušali da objasne kako je reč o novim trijumfima demokratskih vlasti, ali je iznenada stigla vest da je Litvanija jako ljuta na Srbiju jer je godinama, tačnije od 2004. godine, lobirala da njihov ambasador u UN dobije tu funkciju. Kada je Jeremić, uz znatnu podršku Rusije (koja je, izgleda, prilično nepopularna u Litvaniji), uspeo da obezbedi sebi novi posao, litvanski zvaničnici su se iznenada setili da Srbija i nije baš ispunila sve uslove za dobijanja evropske kandidature. Pored podsećanja da funkcija predsedavajućeg Generalne skupštine i nije tako ugledna kao što se čini, zbog čega se veoma retko, tačnije nikada, ne dešava da se za nju bori aktuelni ministar spoljnih poslova neke ozbiljne zemlje, ovaj novi spor samo potcrtava depresivni predizborni pejzaž Srbije, kojoj slabo ko iznutra može da pomogne a gotovo svako spolja može da je blokira. Pa i Litvanija. Ozbiljni posmatrači ne veruju da će se na srpskom putu ka kandidaturi naći Litvanija, ukoliko pre nje to ne učini Nemačka, kao i da će razvijanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom ostati glavni zvanični uslov za kandidaturu, dok će nezvanični razlozi ostati unutrašnja kriza EU koja će se mnogo više baviti izbegavanjem sopstvene dezintegracije nego nastavkom integracija balkanskih zemalja. Srpskom državnom vrhu je stavljeno do znanja da bi bilo pametno da ne insistira na Rezoluciji 1244 ukoliko želi kandidaturu, ali ostaje otvorena mogućnost da se napravi kompromis oko regionalnog predstavljanja ili same kandidature (da se Srbiji dodeli, ali pod preciznim uslovima bez čijeg ispunjavanja neće biti početka pregovora...). borci Priča o Litvaniji, koja će se verovatno pojaviti kao prateći vokal u scenariju daljeg odlaganja kandidature, ima i svoju unutrašnju upotrebu jer Vuk Jeremić, iako je već okrenut ka NJujorku, i dalje smeta moćnim ljudima u DS (Dragan Šutanovac, Dragan Đilas). Prema istim izvorima, Jeremić bi, u slučaju novog šamaranja Srbije na evropskom putu, mogao da odigra veoma značajnu ulogu u kampanji u kojoj bi, pored Socijalističke partije Srbije i DS nastupala kao nepokolebljivi borac za Kosovo, a Toma Nikolić i Aleksandar Vučić već su optuživani da zapadnim ambasadorima obećavaju predaju Kosova. Ako Srbija dobije kandidaturu, ta dobra vest može samo da posluži kao znak da izborna trka može da počne, ali niko od lidera više ne veruje da će se izbori lomiti na evropskim integracijama. Jedan od marketinških stručnjaka, koji se bavi kampanjama dve decenije, uveren je da će predstojeća kampanja biti možda najteža jer je društvo toliko utonulo u apatiju i beznađe da će svi marketinški udarnici lupati glavu na temu kako motivisati birače, probuditi optimizam, a da to još više ne iziritira potencijalne simpatizere. Desetak nedelja pred izbore deluje kao da je postignut neki načelni dogovor da buduću vladu čine DS, SPS i LDP, ali će Ivica Dačić i Čedomir Jovanović morati da vode oštre polemike oko Kosova, Slobodana Miloševića ili Republike Srpske kako bi sopstvene birače ubeđivali da nikada neće napraviti neprincipijelnu koaliciju. Osećajući da bi naprednjaci - stalnim ponavljanjem kako će se svi, od Dačića, Dragana Markovića Palme, Nenada Čanka, preko Dinkića, do Vuka Draškovića i Čedomira Jovanovića, udružiti da bi sačuvali vlast - mogli da snize rejting tim strankama, lideri manjih stranaka odgovaraju Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću istom merom, prozivajući ih da upravo oni tajno pregovaraju sa vrhom DS o velikoj koaliciji. To medijsko zagrevanje, u kojem se samo ispituju snage protivnika pre velikog boks meča, neodoljivo podseća na projekat Mire Marković o nestranačkom pluralizmu, jer stranke sve više galamom i simuliranim svađama pokrivaju teorije o političkoj klasi, koju veoma lako ujedinjuju tajkuni i ambasadori, a razjedinjuje samo manjak kapitala na raspolaganju. KALKULACIJE Iako se povremeno može čuti da za veliku koaliciju simpatije pokazuju neki uticajni ambasadori, ističući da Srbija ulazi u još teži period i da će joj biti potrebna što veća stabilnost, velika koalicija nije popularna opcija u stranačkim bazama jer treba dati preveliki komad vlasti protivnicima, dok se u vrhovima o njoj razmišlja ali se plaše kazne na sledećim izborima. Naprednjaci imaju jasnu prednost u svim istraživanjima javnog mnjenja, ali nisu uspeli da na tom talasu „očekivanih pobednika“ obezbede nove partnere. Socijalisti im nisu sasvim zalupili vrata, ali su jasno stavili do znanja da im je Tadić bliži, dok su čak i šampioni političke merkantilnosti, penzionerski funkcioneri, ostali negde na tromeđi između Nikolića, Dačića i Tadića, očekujući da čuju ko im nudi najviše. Po političkim krugovima se spekuliše da bi naprednjaci mogli da računaju na koaliciju sa Vojislavom Koštunicom, čak se pojavila senzacija o navodnom dogovoru da Nikolić bude premijer a Koštunica predsednički kandidat, ali nije jasno kako bi na takvu koaliciju gledali zapadni ambasadori u Beogradu. Kada predsednik Srbije bude raspisao izbore, građani Srbije, koji su u protekle dve decenije glasali na istorijskim izborima ili referendumu između budućnosti i prošlosti, svetlosti i tame, moći će da posmatraju kampanju u kojoj se većina stranaka zalaže za iste ciljeve samo se takmiče u tome ko je iskreniji u toj politici. U kampanji koja će početi nekako istovremeno sa odlukom o kandidaturi neće biti velike drame, ali će posle izbora uslediti pravi politički triler u kojem su gotovo sve koalicije moguće. A može se desiti da stranke ne naprave vladu i da se ide na nove izbore koji bi bili održani zajedno sa predsedničkim, dok bi za sve bile okrivljene ucenjivačke male stranke. Možda to danas deluje iracionalno, možda bi takva neodgovornost preselila političku bitku na ulice, ali je Srbija do sada sasvim dobro podnosila najiracionalnije zaokrete ili preokrete. Odmeravanja Istraživanja, koja se ne objavljuju u medijima, pokazuju da naprednjaci imaju solidnu prednost od desetak procenata u odnosu na demokrate, ali i da bi Tadić mogao sa socijalistima, Čedomirom Jovanovićem i manjinama da formira novu vladu. Naprednjaci su, međutim, uvereni da će se sve pretvoriti u veliki referendum u kojem će biti kažnjeni svi koji glume opoziciju ili samostalnost a već su napravili dogovor sa vrhom DS. Demokrate napominju da su Nikolić i Vučić u kampanji već dve godine, dok će se prava snaga njihove stranke videti kada se iz Krunske pokrene kampanja i stave svi kadrovski, medijski, marketinški kapaciteti u pogon. Namicanje većine Izbori će biti održani 29. aprila ili 6. maja, a koji će od ta dva datuma biti odabran zavisiće od naše procene šta građanima više odgovara, izjavila je Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Vladajuća koalicija je, izgleda, početkom februara izgubila većinu kada su poslanici Srpskog pokreta obnove stavili do znanja da neće prisustvovati sednicama dok ne budu smenjeni njihovi kadrovi, Srđan Srećković i Sanja Čeković. Vladajući alhemičari su uspeli da obezbede jednog odbeglog radikala i gotovo izvesno bi mogli da, uz dodatne finansijske napore, obezbede još kojeg rezervnog poslanika, ali je procenjeno da bi šteta od tih aranžmana bila veća od koristi. Nepoznati počinioci su u medijima plasirali vest da bi većinu mogla da obezbedi Vesna Pešić, što se tumačilo kao sitna pakost prema bivšoj predsednici Građanskog saveza koja mesecima bespoštedno kritikuje i vlast i opoziciju i sve zakulisne, trgovačke aranžmane u srpskoj politici. Po važećim zakonima, parlament se raspušta samo kada se raspisuju vanredni izbori, dok bi trebalo da normalno zaseda i radi sve dok novi saziv parlamenta ne bude izabran.