Upristojavanje Skupštine

Znamo da se lekari domunđavaju na latinskom iz humanih pobuda, da ne bi uznemiravali pacijente. Kada, međutim, političari pribegnu ovom lepom, ali mrtvom jeziku, onda to znači da nešto hoće da smandrljaju i zbrze. Iako se, recimo, za stvar o kojoj ćemo govoriti mogla upotrebiti sasvim primerena srpska reč „pravilnik“, ovih se dana puno govori i piše o „Kodeksu ponašanja poslanika“. Kako vidimo iz novinskih napisa, namera anonimnog kodeksodavca je upristojavanje narodnih poslanika, njihovog izgleda, rečnika i ponašanja. Bar dok su pod krovom Doma Narodne skupštine. Pobuda je plemenita, nema šta, mada bi se moglo postaviti pitanje: zašto se kodeks donosi tek dvadeset i dve godine posle uvođenja višestranačkog sistema. Mora da je tu reč o inerciji. Za vreme jednopartizma, „kodeks“ iz razumljivih razloga nije bio potreban; drugovi su se poslanici i bez njega besprekorno ponašali. Znalo se u onom podrumu u (bivšoj) ulici Maršala Tita ko meša malter, a ko drži visak. Naivno smo očekivali da će dolaskom demokratije sve to biti još bolje, ali ništa od toga. Od devedesete naovamo, u visokom se Domu nije znao ni časni krst. Neko je – ko li, Bože – odlučio da se skupštinskim budalaštinama, javašlucima i jurodivostima stane na rep, što je potez vredan hvale, mada mi se čini pomalo zakasnelim, pa čak i osuđenim na propast, uprkos najavama da će poslanici koji se ogreše o Kodeks biti strogo kažnjavani. Ne treba sumnjati da će predsednik/ca Skupštine ponekad i ponekog, kad baš prekardaši, oglobiti za cele tri plate (to je, bajagi, najstroža kazna) ali željeni efekat neće biti postignut, to vam tvrd stojim. Sve da Kodeks, kako se to kaže, „zaživi“, sve da se narodni deputati odenu u frakove, sve da počnu da se uzdržavaju od prostakluka, uvreda i primene fizičke sile, opšti skupštinski utisak ostaće isti. Evo i zašto. Ni u jednom od naših parlamenata (tu mislim na parlamente svih Srbija i svih Jugoslavija) parlamentarizma u pravom smislu te reči nikada nije bilo. Iz prostog razloga što se u Srbiji svi zakoni i sve odluke tradicionalno donose na drugim, potpuno neformalnim mestima. Sličnu sudbinu dele i druge ovdašnje institucije koje su svedene na puki instrument samovolje ovog ili onog političkog moćnika. To je ujedno i objašnjenje paradoksa da nam je bolje išlo u jednopartijskom sistemu. Bez stvarne konkurencije, siguran da će i na sledećim izborima biti na vlasti, SKJ je mogao sebi priuštiti luksuz da s vremena na vreme uradi ponešto za dobrobit zemlje. Takav luksuz naše partije sebi ne mogu dozvoliti. Budući da svi akteri na političkoj sceni znaju da je Skupština puka formalnost, oni je koriste za ono što u momentu njenog konstituisanja treba da prestane – za borbu za vlast. Jeste, zagrajaće zagovornici slobode skupštinskih nepočinstava, ponekad u Skupštini biva tuča, svađa, čuda i pokora, ali sve to biva i u parlamentima drugih država. I tu su donekle u pravu. S tim što te inostrane tuče i svađe uglavnom izbijaju tokom debata o konkretnim pitanjima, a ne o vulgarno-metafizičkim temama. Prisetimo li se samo najrazobručenijih skupštinskih dogodovština – a bilo ih je bogme onoliko – teško ćemo se otrgnuti utisku da je Skupština Srbije tokom ovih dvadeset i kusur godina bila glavni generator društvene konfuzije, etabliranja prostakluka kao načina života i nasilja kao najboljeg sredstva za rešavanja problema. Neko je – opet ko li, Bože – konačno shvatio da to tako više ne ide i da se nešto mora menjati, pa je pala odluka da se piše Kodeks. Sve i da se pod pretnjom globe od 3.000 evra taj kodeks i primi, kasno je, što nije isključeno, šteta je učinjena, standardi su spušteni na nivo sa koga, kako stvari stoje, nema povratka na pređašnje stanje. Površno upristojavanje narodnih deputata neće ništa promeniti u suštini stvari, kao što to nije promenilo ni upristojavanje javnog govora političkih dušmana u TV debatama. Štaviše, mislim da to neće izaći na dobro. Ako u Skupštini naprasno prestanu tuče, svađe i pljuvanja, njene će suštinske manjkavosti izmaći pažnji, ali će nesmetano nastaviti da traju. Možda je to u stvari i bila namera kodeksodavca.