Ovde se lakše uči

Prof. dr LJUBOMIR MADŽAR, rektor Univerziteta BK

O nastanku Univerziteta BK, njegovoj poziciji među privatnim univerzitetima, o poziciji privatnih univerziteta u odnosu na državne, univerzitetskoj kulturi i približavanju naših studija evropskim, govori rektor dr LJubomir Madžar.

BK univerzitet je osnovan pre deset godina, kao prvi privatni univerzitet kod nas. Kako je počelo? Kakav je bio taj desetogodišnji period? Kako je Univerzitet stasao?

- Godine 1992. osnovan je Fakultet za menadžment. To nije bilo dovoljno za osnivanje univerziteta, pa je naredne godine osnovan Fakultet za trgovinu i bankarstvo. Po tadašnjim propisima, dva fakulteta su mogla da čine univerzitet, pa se ‘93. smatra godinom osnivanja Univerziteta. Univerzitet je nastao u teško vreme. Rat u okruženju, posledice rata na naše unutrašnje prilike, međunarodne sankcije, izolacija. Naši kadrovi su uglavnom izbeglice iz Bosne i Hrvatske. Međunarodne veze su bile prekinute, teško se dolazilo do literature, teško su uspostavljane veze sa eventualnim stranim predavačima, sa stranim univerzitetima radi razmene studenata i nastavnika. Dakle, najgore moguće vreme za osnivanje takve jedne institucije, pa je to činjenica koja se mora uvek imati u vidu kada se govori o tome šta je i koliko urađeno. S druge strane, to je bilo najbolje vreme za osnivanje ovakve organizacije sa stanovišta pomoći izbeglim profesorima i asistentima, koji su u doslovnom smislu bili egzistencijalno ugroženi.

Na koji način se Univerzitet finansira?

- Univerzitet se finansira isključivo školarinama. Druge kompanije iz BK sistema povremeno naručuju projekte i to su jedno vreme dobro plaćale. To je bio način da bogatije kompanije pomognu Univerzitet, ali od 2001, dakle baš od trenutka kada sam ja došao, to je postalo malo teže. Bila je to godina udara na Astra banku. Banka je otišla pod led. Iste godine doneseno je i rešenje o porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu, što je predstavljalo veliki finansijski udar na celu Astra grupu, na BK sistem kao celinu. Sve ovo pominjem da bih objasnio kako je taj udar pogoršao opštu situaciju u sistemu i to je onda smanjilo sposobnost i spremnost ostalih kompanija da pomažu Univerzitet.

Da li je to ugrozilo Univerzitet?

- Ne, to su bile dodatne finansijske injekcije. Školarina je tako utvrđena da pokriva troškove Univerziteta i da ostaje neka mala dobit. Recimo, u proseku oko 150 hiljada dinara po fakultetu. Pokrivamo troškove. Vlasnici sa Univerziteta ne uzimaju nikakvu zaradu, niti su ikada uzimali. Povremeno je neko od njih bio na platnom spisku, ali van toga ništa.

Kakav je sada odnos države prema Univerzitetu BK i prema privatnim fakultetima uopšte?

- Država nema neki specijalni odnos prema privatnim univerzitetima, pa ni prema našem. Zakoni su jednaki i za državne i za privatne fakultete. Mi se tih zakona držimo. To su utvrđeni standardi, na primer: način izbora profesora, procedura unapređenja, održavanje ispita, diplomiranje, itd. Većina naših aktivnosti je propisana zakonom na isti način kao za državne univerzitete. Od države nismo videli gestove neprijateljstva. Iz Ministarstva Gaše Kneževića su se prema nama korektno ponašali. Nekoliko puta Gašo Knežević bio je kod nas u poseti. Na osnovu svega iznetog, može se zaključiti da je odnos dobar.

Da li politika i naša politička situacija imaju uticaja na rad Univerziteta?

- Ako i imaju, ne nekog bitno drukčijeg uticaja nego na rad državnih fakulteta. Izuzetak je finansiranje koje za državne fakultete unosi čvrstu i životno važnu vezu sa vlašću; mi od države ne dobijamo nikakav novac i u tom pogledu smo od njenog uticaja potpuno slobodni.

Kakav je odnos politike prema visokom školstvu?

- Država finansira svoje univerzitete, a privatnim ne daje ništa. S druge strane, neki državni fakulteti su uveliko zagazili na tržište gde ostvaruju maltene koliko i mi, čak i više u apsolutnom iznosu. To su uspeli samo neki fakulteti kao što su Ekonomski, Pravni, Organizacioni. Oni su u boljoj situaciji, jer dobijaju i iz budžeta i na tržištu, a mi samo na tržištu ostvarujemo svoje prihode. Ali to ne mogu da protumačim kao nekakav neprijateljski odnos države, mada u budućnosti vidim mogućnost da i privatni univerziteti dobijaju finansijsku podršku od države, kao i državni, jer i oni obavljaju javnu funkciju i pod istim su režimom i istom kontrolom. Inspekcije dolaze, proveravaju, kontrolišu šta radimo i kako radimo.

Da li su programi na privatnim i državnim univerzitetima usklađeni?

- Približno su jednaki. Ja bih rekao da je naš program obimom manji i u tom smislu je nešto lakši, ali je lakši prvenstveno zbog toga što mi nismo opterećeni marksizmom i nekim ostacima iz socijalističke prošlosti. Veliki je hendikep državnih univerziteta što imaju rigidan program, kadrove iz starih vremena i ti kadrovi uglavnom pričaju to što znaju. A to što znaju vezano je za marksističku doktrinu, tako da ima tog mrtvog balasta, čega kod nas nema. To je naša prednost. Dakle, s jedne strane mi imamo manji obim, a s druge strane dobro je što je tako. Ali, neki važni predmeti imaju veći obim na državnim fakultetima i ja bih voleo da se oni kod nas povećaju, da se približimo državnim; da na nekim predmetima imamo i više materijala nego na državnim. Na primer, matematika i statistika da budu bogatije kod nas nego kod njih. Sada su kod nas ti predmeti skromnije dozirani. Smatram da je to slabost.

Ima li razlike u znanju diplomiranih studenata? Da li to ima uticaja pri dobijanju posla?

- Razlike svakako postoje ali ne u obimu, više u strukturi. Kod nas ima više tržišno orijentisanih predmeta, raznih poslovnih finansija, bankarskih i spoljnotrgovinskih, trgovinskih tehnologija i menadžmenta; dakle, kod nas se više uči ono što je bliže praksi i potrebama tržišne privrede. Na državnim fakultetima ima nekih akademskih stvari za koje ja takođe mislim da su vredne i dobre, i ja bih voleo da, zadržavajući našu praktičnu orijentaciju, pojačamo taj akademski deo. Jer, neka dubinska teorijska i analitička znanja mogu se steći samo na univerzitetu, a praktične stvari mogu se naučiti u praksi. A u praksi brže uče oni koji su dobro teorijski potkovani.

Šta je uključeno u školarinu?

- Predavanja, vežbe, individualni rad, zavisno od potrebe studenata (mada se često dešava da najbolji studenti najviše rade individualno, iako to njima najmanje treba), zatim ispiti, veliki broj ispitnih rokova - najmanje onoliko koliko ima rokova na državnim fakultetima. A tamo ih ima jako mnogo, najmanje pet. Neki naši nastavnici ispituju i izvan rokova, želeći da studentima što više iziđu u susret. Zatim diplomski i seminarski radovi koji se posebno ne plaćaju iako su ovi potonji kod nas veoma brojni. Niti studenti za njih plaćaju posebno niti nastavnici za to dobijaju dodatnu zaradu. Na državnim fakultetima je to drugačije regulisano, pa se za svaki seminarski i diplomski kao i za sve druge aktivnosti dodatno plaća.

Koga biste od profesora sa državnih fakulteta rado videli na BK?

- Nedavno sam napravio jedan spisak za Bogoljuba Karića, koji se sprema da uđe u pregovore sa profesorima. Na tom spisku su, na primer: Bojan Dimitrijević (sada ministar), zatim Pavle Petrović, Danica Popović, Boris Begović sa Pravnog fakulteta, Miroslav Prokopijević sa Instituta za evropske studije... To su neka od imena koja sam stavio na spisak. Nisam siguran da će biti nešto od te akcije koja treba da se pokrene. LJudi nerado dolaze na privatne fakultete.

Postoji li saradnja između BK i državnog univerziteta?

- Pa, i nema baš neke saradnje. Ekonomski fakultet, koji je za nas najinteresantniji, zabranjuje svojim nastavnicima angažovanje na privatnim univerzitetima. A to najviše pogađa naš univerzitet. Dalje, oni na postdiplomske studije ne primaju one koji su kod nas diplomirali, iako za to ne postoji nikakva zakonska prinuda. To nije dobro za studente.

Da li ste pokrenuli inicijativu da se to zakonski uskladi?

- Zakon ne daje osnovu za takvu diskriminaciju niti predstavlja smetnju. Osim na Beogradskom univerzitetu, na drugim univerzitetima naši studenti mogu da studiraju na postdiplomskim studijama.

Da li ste pokušali da sa njima rešite taj problem?

- Beogradski univerzitet tu ne može ništa, jer o tome odlučuju fakulteti. Bogdanovićeva je kao i ja. Kao engleska kraljica: kraljuje, ali ne vlada. Suštinske odluke se donose na fakultetima i tu univerzitet prema postojećim propisima nema nikakav uticaj.

Da li postoje postdiplomske studije na BK Univerzitetu?

- Da, to postoji. Pre nekoliko dana smo promovisali deset magistara. Dosad je ukupno odbranjeno 67 magistratura i tri specijalistička rada. Odbranjeno je i šest doktorata. Studenti mogu da nastave ovde, ali ja bih više voleo da naši asistenti, na primer, završe postdiplomske studije na drugim fakultetima, jer je dobro promeniti školu. A time se otklanja i utisak da je sve urađeno unutar porodice, da je sve privatizovano u jednom drugom, prenesenom smislu.

Dakle, to su bili naši hendikepi.

- A evo šta su prednosti:

Prvo, manji broj studenata, što bi delimično objasnilo i našu bolju prolaznost. Jer, na državnim fakultetima se upisivalo ponekad preko svake razumne granice. Ja sam se bunio na Ekonomskom fakultetu, kada je upisivano i po tri hiljade i više, govorio sam da zgrada neće moći da izdrži toliki pritisak. Iz toga što imamo manje studenata proizilazi opuštenija atmosfera. Lakše se radi i uči. Prednost je i u tome što mi, za razliku od naše konkurencije u državnom sektoru, imamo izuzetno žive ekstrakurikularne aktivnosti.

Mnogo toga se događa izvan redovnog nastavnog programa. Na primer, naša tri fakulteta - onaj u Novom Sadu i ovde Fakultet za menadžment i Fakultet za trgovinu i bankarstvo imaju tribine, gde se gotovo svake nedelje održava neko predavanje ili kreativna radionica, gde dolaze viđene ličnosti, čega, na primer, nema na državnim fakultetima. Zatim, mi izvan nastavnog programa dajemo dodatnu nastavu i studenti to jako vole. Neki od ovih dopunskih kurseva su: harvardska škola pregovaranja, poslovna etika, metod slučajeva - upravo je u toku nastava koju drži jedan američki profesor. To studenti slušaju dobrovoljno. Mnogo toga ima što obogaćuje nastavu, a to je u okviru plaćene školarine.

Imamo izvanredno razvijenu nastavu jezika. Kod nas se uči: engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, ruski, pa čak i arapski - veliki broj jezika, i tu mogućnost studenti koriste, jer se posebno ne plaća. Verujem da ćemo u dogledno vreme uvesti i japanski.

Takođe, naša prednost je i u intimnijem kontaktu studenata i univerziteta, što je posledica manjeg broja. Kod njih se stvara neverovatna lojalnost. Ja stalno nešto zameram ovom univerzitetu. Neki dan je Bogoljub Karić rekao: od svih ljudi koje znam, ti imaš najgore mišljenje o našem univerzitetu. Tačno, kažem. Ali, studenti, pa i oni koji su diplomirali, ne daju da se pipne u Univerzitet. Jako su privrženi. Mi smo prvi u Srbiji, možda i jedini, osnovali organizaciju naših diplomaca. Oni tu dolaze, sastaju se, održavaju kontakte, i to vrlo intenzivne.

Dalja naša prednost je u tome što imamo bolji kontakt sa praksom, jer u Astra grupi ima dosta drugih kompanija i tu se onda uspostavljaju razne veze. Studenti idu na praksu, obučavaju se, rade za te kompanije. Za njih rade i istraživačke projekte. Naša je ogromna prednost i u zapošljavanju. A kada se govori o kvalitetu, to je naš ključni argument.

Naši studenti se svi zaposle odmah po diplomiranju, i to na dobrim mestima. Oni prave lepe karijere; rade na vrlo odgovornim, vrlo visokim i dobro plaćenim mestima. To su naše perjanice. Dakle, naši studenti imaju prednost u zapošljavanju. Oni, doduše, dolaze iz bogatijih porodica i često se zapošljavaju u preduzećima svojih roditelja. Ali, opšti je utisak da privreda ima više poverenja u naš univerzitet nego šira javnost. A najmanje nas ceni univerzitetska javnost, gde ima nekih profesora koji su napravili životnu misiju od toga da napadaju privatne univerzitete, posebno naš.

To su neke od naših prednosti. Donedavno smo imali veće plate od drugih što je stvaralo veće zadovoljstvo, spremnost i motivisanost za rad. Niko nije postavljao uslov da se neki dodatni radovi dopunski plaćaju. Radi se s voljom, entuzijazmom, a ne otaljava.

Da li se vaš univerzitet uključuje u Bolonjsku deklaraciju?

- Da. Mi imamo jednu komisiju koja na tome sistematski radi. Ali, veliko je pitanje kako će se bilo ko od nas (državni ili privatni) uključiti u taj sistem. Kako će se obezbediti da neko ko je, na primer, na Ekonomskom fakultetu položio neki predmet, ode u Englesku i da mu se tamo to uvaži. Ogromne su razlike u načinu rada, nivou, literaturi... u svemu. To će biti jedan veoma težak proces. Ja sam tu veoma skeptičan. Akademski nivo kod nas je vrlo nizak, naročito na području društvenih nauka, jer smo mi pola veka izgubili tavoreći u socijalističkom sistemu, držeći se marksističke dogme. Nisi smeo ništa da koncipiraš i osmisliš ukoliko se to ne uklapa u marksistički pogled na svet. Naši programi su bili jednostrani, učili smo marksizam umesto da učimo ono što je stvarnost, život, privreda... To što imamo nizak nivo na području društvenih nauka - posledica je naše socijalističke prošlosti i kob i za privatne i državne univerzitete. Da bi se uopšte pojavili privatni univerziteti, bila je potrebna politička podrška. Nije bilo lako započeti sa privatnim univerzitetom u onakvoj Srbiji.

Sada ne primećujem neku diskriminaciju. Osniva se veliki broj privatnih fakulteta, umnožavaju se velikom brzinom, brže nego što bi trebalo. Pored ostalog i zato što Bolonjski proces nije odmakao i nemamo formulisane standarde na nivou države kao celine. Kada se to formuliše, siguran sam da će i na ovom univerzitetu biti neke stvari popravljene. Na primer, mi nemamo dovoljno prostora. Naši profesori nemaju valjane kabinete, sede više profesora zajedno. Ti standardi će obavezati privatne univerzitete da obezbede i prilagode uslove potrebama posla.

Da li Univerzitet BK sarađuje sa svetskim univerzitetskim centrima?

- Saradnje faktički nema, ali ne zato što nema kanala za saradnju. Mi imamo nekih 15 sporazuma sklopljenih sa raznim svetskim univerzitetima. Ali, mi tu saradnju ne možemo finansijski da podnesemo. Jedan oblik saradnje je razmena studenata. NJihovi studenti ne mogu doći kod nas zbog jezičke barijere. Doduše, mi smo na Fakultetu za menadžment osnovali jedno odeljenje na engleskom. Mi smo prvi u zemlji po tome, ali to je tek jedno odeljenje. Student bi trebalo da dođe ovde, pa prvo da uči naš jezik, da bi ovde završio jedan ili dva semestra. To ni za koga ne može biti atraktivno. Da naši studenti idu tamo, ne mogu jer su ogromne školarine. Kreću se i do 20 000 evra. Znači, pet-šest puta veće su nego kod nas. Da naši profesori idu tamo - ni to opet uglavnom nije moguće, jer ne znaju dovoljno jezik i nisu na akademskom nivou koji se traži, zbog već pomenutih razloga. Mogu neki, ali se oni mogu nabrojati na prste. Kao, uostalom, i na državnom univerzitetu. NJihovi profesori da dođu kod nas - to je poželjno, dobro, ali je jako skupo. Mi, dakle, imamo sporazume, ali molimo boga da ih ne primenimo. Ekonomski faktor nas limitira.

Kakve su vaše ocene upoređujući Univerzitet BK sa drugim privatnim fakultetima?

- Ja sam uveren da smo mi, među privatnim univerzitetima, najbolji. Ubedljivo! Ne isključujem da su i drugi uvereni da su oni najbolji. Ali mi imamo za to više razloga. Najstariji smo, najduže smo se razvijali. Okupili smo jedan kolektiv koji je nešto bolji nego na drugim privatnim univerzitetima. To je taj pozitivni aspekt. Ali, ja nisam zadovoljan ni brojem ni kvalitetom nastavničkog kadra. Kod nas su dolazile neke firme, davale nam sertifikate o kvalitetu za ovakvo ili onakvo arhiviranje i protok dokumenata, ovakvu ili onakvu organizaciju pojedinih službi. Ja sam smatrao da je to besmisleno. Jer, kvalitet univerziteta nije u tome kako se arhiviraju dokumenti, kako se uspostavljaju veze između pojedinih kancelarija i kako se prave zapisnici, nego je kvalitet u nastavnicima. Ne može univerzitet biti vrhunski u pogledu kvaliteta ako nema vrhunske profesore. To je naša kob. Mi nemamo dovoljno, i pogotovo nemamo dovoljno dobrih kadrova, nemamo dovoljno visok prosek kadra.

Ima li na tržištu kadrova takvih stručnjaka?

- Nema mnogo. Nisu mnogo bolji ni državni. Ali, postoji šansa da mi, preuzimajući najbolje sa državnih, budemo daleko iznad svih ostalih. Šansa koja nije iskorišćena.