Šećerna literatura

Književnost pred boksom ne saginje glavu iz straha, ili poštovanja, već iz zavisti. Zahvaljujući tome što je homo sapijens daleko veći deo svoje istorije proveo mlateći se nego pišući, boks je razvio čvrste kriterijume kvaliteta kojima književnost može da se nada samo u fantastici. U ringu se, naime, zna da slava ide najboljim udaračima. Onima koji će oko protivnika najefektnije da zaplešu, najmoćnijim direktom obore ga na patos, i nateraju nas da u refleksnoj neverici skočimo iz sedišta, diveći se snazi i veštini. Kao kada gledamo Muhameda Alija. Ili čitamo Kiša. Markes nije sporio da je i književnost perolake kategorije potrebna. Bokserska slava, međutim, većinom ide „teškašima“. I retko će se desiti da borac iz muva kategorije pokupi svetske lovorike. Za razliku od književnosti, gde zujanje muva često zagluši prave majstore. poznati Pokazna vežba „estradne književnosti“ može se videti u najužem centru Beograda, u izlogu izuzetno popularnog izdavača. Kao sjajna metafora, u dnu izloga se kočoperi podebela knjiga o hortikulturi nazvana Kako uzgajati sve i svašta. Postavljeno tako da se pogledom ne može promašiti, iznad nje je delo jedne od onih beogradskih devojaka za koje bi se na Zapadu reklo da je „poznata zato što je poznata“. Ne bi bilo pošteno imenovati je, jer devojka od „poznatosti“ živi. Zato je glumila u popularnim televizijskim serijama, zato je pozirala u kupaćem kostimu na Braču, zato je pokazivala stan za Hello! magazin, i slikala se u pin-ap izdanju, pa je zato i napisala knjigu. Što je knjiga provincijalna kopija „Seksa i grada“, hiljaditi ili desethiljaditi izdanak tog bleskastog književnog žanra, zaista nije ništa strašno. Nevolja počinje onda kada se takav „džank“ nađe na top-listi pomenutog izdavača. „Duh vremena, liberalni kapitalizam, napravio je razliku između malog broja bogatih i ogromnog broja siromašnih, pa nije čudo što prolaze najpitkiji, najlakši sadržaji. Iz istog razloga, kaže jedno skorašnje istraživanje, provodimo više od pet sati dnevno pred televizorom. Ako imam dvoje dece, bez posla sam, sveden na nivo gole egzistencije, ne verujem da ću imati volje da čitam filozofske dileme Marka Aurelija kada uveče, na muku, moram da se vratim kući. Ako i hoću da pročitam nešto, biće to ’žuta štampa’, ili neki magazin, ili – neka knjiga ovog tipa“, kaže Aleksandar Nikolić, osnivač kultne beogradske knjižare „Beopolis“. zašećereno Upravo je eskapistički „kvalitet“ ono što povezuje srpske, i ne samo srpske, bestselere. Kada kupoholičarka Sofi Kinsele ima problema sa dva kamiona suvenira kupljenih na medenom mesecu u Milanu, kada Isidora Bjelica „u oblaku šanela 5 ušeta u salu prepunu raznobojnih jela i svedenih i kontrolisanih mirisa“ u tuniskom hotelu sa pet zvezdica, i kada vlastelinke u romanima LJiljane Habjanović Đurović bivaju junakinjama zašećerenih hrišćanskih skaski kakve se valjda ne predaju ni u verskim školicama pri crkvama, ti prizori čitaoca izbacuju u isti prostor, bez obzira na to što LJiljana Habjanović Đurović bolje piše od Bjelice i Kinsele. I šoping u Milanu, i šanel 5 u Tunisu, i vlastelinka-svetica za čitaoca su „četvrta dimenzija“, van realnosti, i time mu omogućuju da pobegne od sopstvenog čemera. Saša Ilić, mladi i hvaljeni jagodinski pisac, i saradnik poznatog – ili zloglasnog – „kulturno-propagandnog kompleta“ Beton, međutim, nešto drugačije objašnjava šta je i zašto od srpske književnosti popularno. „U vrhu prodaje su spisateljsko-novinarske zvezde koje su svoje karijere započele u Dugi – LJiljana Habjanović Đurović, Mirjana Bobić Mojsilović i Vanja Bulić, ili njihovi nastavljači kao što su Vesna Dedić i Jelena Bačić Alimpić. Generacije takozvanih velikih izdavača samo su preuzimale već izgrađeni model i nastavljale da ga eksploatišu. Srbija, dakle, nije dopustila da se formira alternativa koja bi se tokom vremena delom prenela u mejnstrim. Kulturni sistem u Srbije je jednostavno izgradio barijeru kojom brani poredak tradicionalnih vrednosti i time sprečava upliv aktuelnog i kvalitetnog. Pogledajte uspeh LJiljane Habjanović Đurović. Ona je sa ekspanzijom ’turbo pravoslavlja’ prešla u ’versku fazu’. Da bi ostala u vrhu čitanosti, shvatila je to na vreme, ona ne bi smela da napiše nijednu reč kojom bi narušila kulturno-politički horizont svoje publike. I taj je zahtev verno pratila. Ko piše protiv struje, ne može se maknuti od 500 primeraka tiraža, što bi trebalo da bude nivo pisca-početnika. Ako je neko uložio ceo radni vek u tu borbu, poput Albaharija ili Basare, može doći do 2.000.“ „Fabrika knjiga“ proglašena je za izdavača godine prošlogodišnjeg Sajma, što su – kako kažu neke njihove kolege – mnogi mediji prećutali jer se ova „fabrika“ ne uklapa u plan kulturne proizvodnje. NJen glavni urednik, Dejan Ilić, kaže da je vremenom naučio da oprezno pristupa podacima o tome šta se prodaje bolje, a šta lošije. Ipak, takođe svraća pažnju na sistem – obrazovni. „Kada bismo imali realnije zvanične podatke o prodaji, verujem da oni ne bi bili dobri čak ni kada je reč o ’komercijalnoj’ produkciji. No, pitanje ’da li ljudi išta čitaju’ ne bi bilo smisleno samo u Srbiji. Po tome, kao i po mnogo čemu drugom, Srbija se zapravo malo razlikuje od drugih zemalja za kojima navodno zaostajemo. Što se tiče knjiga, videli bismo onda da stvar nije u komercijalnoj produkciji, nego u sistemu koji treba da podrži čitanje uopšte. Obrazovni sistem radi na štetu čitanja. Kada se pogledaju programi i ciljevi nastave književnosti i maternjeg jezika u školama, pravo je čudo da iko još ume da nešto napiše. Ništa bolje ne stoje stvari ni na univerzitetima.“ Red je podsetiti da ni pojava eskapističke, ni prisustvo autentične „džank“ literature na vrhu izdavačkih top-lista nije ni lokalni ni današnji fenomen. „Seks i grad“ smo, naposletku, uvezli, kao i mnogo drugog đubreta, pa je urednica „Geopoetike“ Jasna Novakov nedavno javno pitala zašto Srbija ima potrebu da izdaje 5.000 prevedenih naslova godišnje. marketing „Jasna se pitala da li su svi oni neophodni našoj kulturi. Naravno da nisu. Imamo abnormalnu hiperprodukciju, te ja koji imam knjižaru ne mogu sve to da popamtim. I onda knjige stoje, i ne prodaju se, a treba da se rasprodaju, pa dobijemo reklame za knjige koje istovremeno promovišu druge proizvode. Na primer – kupite dve knjige i dobijete papuče za plažu. Ili „rafaelo“ kuglice. Da li je normalno kupiti knjigu da bi se dobio „rafaelo“? Osim, naravno, ako i „rafaelo“ i ta knjiga ne služe istoj klasi zadovoljstva…“, kaže Aleksandar Nikolić iz „Beopolisa“. Saša Ilić prihvata da pisci poput Kiša, Pekića i Kovača nikada nisu bili u vrhu čitalačkih lista, ali podseća da su u svoje vreme ipak bili prisutni i čitani. Danas, istina, nemamo ni Kovača, ni Pekića, ni Kiša, ali dobrih pisaca ne manjka (kao što ih nikad ne manjka u loše vreme, dodao bi cinik). Sami knjižari, poput Nikolića, kažu da se za njihovu odsutnost iz javnosti mogu okriviti i same knjižare. „Ja i dalje verujem da je za dobre knjige najbolja reklama od usta do usta, ali ta vrsta ’marketinga’ odumire. Knjižare se pretvaraju u prodavnice knjiga, a ne mislim da one time iscrpljuju svoju kulturnu ulogu. Mislim da one podrazumevaju interakciju ljudi koji čitaju i prate teoriju i beletristiku. Neki marketinški mag je procenio da se za jedan sat može prodati 28 knjiga. I sada prodavac ima tih 60 minuta za koje ih mora prodati, jer mu je to zapovedio šef, i nema vremena za polemiku i razgovor sa kupcem. Ode do police, pruži čoveku knjigu, okrene se i traži novu žrtvu. A u knjižarama treba da se razmenjuju informacije, da i meni kupac preporuči dobru knjigu, koju ću posle preporučiti nekom drugom…“ Mejnstrim Mladen Đurović iz „Beopolisa“ smatra i da je jedan od ključnih problema to što dobra mejnstrim književnost ostaje nepoznata, pa se mejnstrimom proglašavaju ljubići u tvrdom povezu. „Većina knjiga koje spadaju u trećerazrednu književnost trebalo bi da se nađe na kioscima kao roto-romani, jer se od njih ne razlikuju kvalitetom, samo su malo obimnije. A mejnstrim je nešto drugo. Ako si mlad, ne možeš da počneš ’Čarobnim bregom’, nego moraš da pročitaš nešto što je duhovito, inteligentno, aktuelno, ali ’dostupno’ i zabavno, pa da formiraš ukus. Primera radi „Praško groblje“ Umberta Eka je nešto što svakome možete preporučiti, zatim Viktor Peljevin, a od naših Basara, Saša Ilić, Srđan Valjarević…“