Dobre namere

Kad je pretprošlog leta otišao od nas Jovan Hristić, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika, dramatičara, esejista i kritičara u drugoj polovini DŽDŽ veka, iz toga što je Radio-televizija Srbije o tome izvestila tek posle tri dana, tek u svom trećem dnevniku, tek na više puta ponovljene intervencije iz kulturne javnosti, moglo se zaključiti da smo ga odmah počeli predavati nezasluženom zaboravu.

Međutim, da nije zaboravljen čim je umro, pokazuje i ponovno izvođenje njegove drame “Terasa” u jednom od naših vodećih, centralnih pozorišta. Taj repertoarskii potez, ni prigodan, ni diktiran komercijalnim interesom, dokazuje još nešto: da naše pamćenje, bar u pozorišnom svetu, nije tako nedozvoljivo kratko kako se obično misli da jeste. A njegov značaj je pre svega u tome što omogućava najnovijoj generaciji gledalaca da upozna jedan veoma specifičan komad, atipičan i u opusu Jovana Hristića, i u čitavoj srpskoj dramskoj književnosti.

Tu dramu o smrti, nezaobilaznoj priči u gotovo svakom velikom literarnom delu, rediteljka Tanja Mandić-Rigonat je postavila u odgovarajući, redukovan pa ipak i vrlo sugestivan dekor Aleksandra Denića. Ona je, na suncem obasjanoj verandi mediteranske kuće, ispod koje neprestano šumi more, prikazala neuspelo, sumorno letovanje četvoro mladih ljudi, dva muškarca i dve žene, od kojih jedna umire, koji su jedno drugom supružnici, prijatelji, čak možda i tajni ljubavnici. U stvari, rediteljka je na takvoj pozornici oštro suprotstavljala telesno i nematerijalno, obnažena tela, ležernu odeću turista i rekvizite za morsku zabavu s večnim materijalima, sa kamenom, peskom i vodom, s azurnim, nesamerljivim nebeskim svodom. I time je, posredno, publici predočavana, baš kako zahteva i Jovan Hristić, čovekova samerljivost i trošnost.

Ali, rediteljkin nesrećan izbor glumaca je doveo u predstavi do izvesnog udaljavanja od osnovne teme u komadu, od teme o neizbežnom dolasku smrti. Za tumače glavnih likova, Olge i Vladana, ona je uzela Nadu Šargin, koja nije uspevala da izrazi tanana, promenljiva, melanholična duševna raspoloženja žene svesne da su joj dani odbrojani, i Nenada Jezdića, čija je gluma bila neuporedivo ubedljivija, ali je pomerala težište predstave na prikaz pojedinačne, privatne drame jednog ambicioznog, neostvarenog čoveka, tako patetičnog u svojoj beznačajnosti. To udaljavanje, ali i utisak da pred nama nije živa, harmonična dramska celina, pojačavali su Igor Filipović, u ulozi Ivana, i Marija Jakšić, kao Vera, glumom opterećenom ili prekomernom dozom verbalne deklarativnosti ili na silu odglumljenom frivolnošću.

Još jednom smo se uverili da naoko jednostavne, a u suštini kompleksne i suptilne drame kakva je i “Terasa” Jovana Hristića, imperativno traže da ih na scenu prenese moćna glumačka ekipa, glumci do u tančine upoznati s tajnama psihološkog pozorišta, koji su rečiti i kad govore i kad ćute, čija lična ubedljivost sama po sebi produbljuje i likove koje igraju i opis ljudske sudbine u celini.