Podvig sa mrtvima

Neverovatno je da neka umetnička dela prežive vekove i deluju toliko blisko današnjem trenutku, više od brojnih umetničkih radova koji nastaju u vremenu bližem nama. A kada pogledate izložbu grafika čuvenog Fransiska de Goje, nastalu u prvoj polovini devetnaestog veka kao njegova osobena osuda svih užasa španskog rata protiv Napoleonovih trupa, izloženu ovih dana u Institutu Servantes, učiniće vam se da ti radovi, specifični po svom stilu ali i sadržaju, savršeno komuniciraju sa svim onim slikama ratnih razaranja, užasa i nasilja, nastalih u nama bliskoj prošlosti. I to nije slučajno. Šta je zapravo Goja postigao svojim Užasima rata, sem što je na sebi svojstven način, osudio nasilje i ta osuda odjekuje do današnjih dana. Taj ciklus od 82 rada kao takav nije našao odjeka u društvu njegovog vremena, već tek nakon njegove smrti. Kasnije, međutim, njegov gnev prema ratnim užasima preuzeli su neki od ratnih fotoreportera, koji su, svojim rizičnim radom, stvorili svojstveni diskurs kao odraz Gojinih pogleda na sukobe u različitim delovima sveta. Užasi rata našli su kasnije put do onih imena koja su znatno kasnije od datuma nastanka grafika, otvoreno izražavali divljenje prema Gojinom ne samo apstrahovanju strahota, već i otvorenošću i suprotstavljenošću sistemu koji ih je uveo u rat. Tako je, pišući o Gojinim grafikama, Ivo Andrić naveo: „Goja je na rat gledao kao na jedno od mnogih i neminovnih zala kojima je čovečanstvo podložno. Sa visine svoga bola, on gotovo i ne razlikuje Špance od Francuza. U tim crtežima vidi se, u savršenoj objektivnosti, samo jedno: izbezumljenost ljudi koji se uzajamno uništavaju, i užas tog uništavanja.“ PRETEČA Kada se danas posmatraju, čini se kao da Gojine grafike u ovom trenutku upiru prstom u one vladaoce koji započinju konflikte na različitim meridijanima. A njihovim sadržajem, Goja se nije libio da uključi i samoironiju u nasilne prizore kojih se nije ustručavao, polazeći od ideje da istina uvek prva strada u ratu. I zaista, Užasi rata danas se smatraju pretečom svih potonjih ratnih izveštavanja, iskazanih kroz objektiv fotoaparata. A znamo da im broj, nažalost, nije bio mali. Prema rečima kustosa izložbe Huana Bordesa, razlog tolikog uticaja na ratno izveštavanje pa i samu pop kulturu današnjice, opčinjenu užasom i nasiljem, nalazi se u činjenici da Gojino delo nije imalo mnogo prethodnika u istoriji umetnosti, jer su rat kao živopisan motiv umetnici uglavnom koristili po porudžbini od viših staleža, koji naravno nisu priznavali kritike na račun svojih borbi. „Kada bi umetnik sam izabrao ove motive, uvek je to činio privučen likovnim razlozima, interesovalo ga je rešavanje problema suprotstavljenih snaga i sudara strasti. Retko kada je ratna tema korišćena kao predmet osude i jedina dva izuzetka bi mogla biti dela francuskog grafičara Žaka Kalota i Nemca Hansa Urliha Franka. Kalot je tvorac dve male serije koje sadrže osamnaest bakropisa o okupacijama Francuza 1630. godine tokom Tridesetogodišnjeg rata, gde se vidi okrutnosti vojske i osveta civila nad vojnicima, pored scena torture, pogubljenja, pljački i silovanja. Međutim, smanjeni format grafike i povećani broj minijaturnih figura koje se pojavljuju u svakom, umanjuju vizuelni efekat surovosti. Urlih Frank je stvorio seriju od 28 bakropisa, takođe inspirisanih Tridesetogodišnjim ratom, ali samo sa scenama nasilja u kojima vojnici napadaju nenaoružane civile, ali ne uključujući i scene odmazde.“ UTICAJ U Užasima rata mogu se razlikovati tri dela. U prvom Goja predstavlja slike autentičnih događaja, ali u svim otiscima je prevazišao konkretne događaje, uopštavajući ih sa kritičkom svešću. U drugom, ponovo izražava svoj doživljaj rata sa ulica Madrida, sa užasima Godine gladi (1811) opisujući prisustvo rata preko njegovih posledica vidljivih u svakodnevnom životu. Poslednje u seriji je nazvao Naglašeni kapric. U njima opisuje političke posledice rata, sa svojim kritikama apsolutizma i sloma ustavnih ideala. Osudio je beskorisnost žrtvovanja u ratu u kome pristalice političke inertnosti apeluju na patriotizam, a vladajuća klasa se ne ustručava da prolije krv nedužnih kako bi afirmisala svoje privilegije. Gojine grafike, međutim, nisu bile samo preteča ratne fotografije niti inspiracija likovnim umetnicima, već su bile reinterpretirane i kroz druge umetnosti. Primera radi, čuveni španski filmski autor Luis Bunjuel čak dva puta je koristio taj Gojin osećaj za apsurd i besmisao u svojim filmovima, naročito u Zlatnom dobu iz 1930. godine, direktno referišući na vizuelnom planu sa Užasima rata u saradnji sa jednako kontroverznim umetnikom Salvadorom Dalijem, a potom kasnije i šezdesetih godina u filmu Anđeo uništenja. Dali je uradio slično na vizuelnom planu u svojim Slutnjama građanskog rata sredinom tridesetih, predstavljajući brutalno nasilje i agoniju kroz obogaljena tela, koja stoje ispred neba koja donose oluju, pozivajući se direktno na Gojin rad. Devedesetih godina, međutim, dvojica autora iz čuvenog pokreta Mladi britanski umetnici, DŽejk Čepman i Dinos Čepman, kreirali su 82 minijature figure nazvane takođe Užasi rata, rađene kao direktna reinterpretacija Gojinih dela. Međutim, 2003. godine, vratili su se istom serijalu, dodavši Gojinim grafikama glave kučeta i demonskog klovna, povezujući tako Napoleonov rat u ranom 19. veku, sa Blerovim i Bušovim sprovođenjem demokratije u Iraku. Blizina strahote Prema rečima Huana Bordesa, kritičku nameru koju Goja pokazuje u Užasima mogli bismo identifikovati kao fotografsku strategiju koja je želela da pribavi objektivne i nepristrasne dokaze i da osudi surovosti obe strane. „Osim fotografske strategije, njegova vizija služila se likovnim resursima, koji su najavili estetiku foto-novinarstva. Svoje optužbe preneo je direktno i bez demagogija, odnosno, jezikom brze foto-vesti, bez složenih kompozicija koje ublažavaju brutalnost poruke. Kompoziciona rešenja podudaraju se sa onim što će biti izražajni kredo ovog posebnog fotografskog roda, tražeći skrivene okvire, nesređene i neobične. Zato svi otisci izgledaju kao ukradene slike, koje čine da gledalac doživi rizik i situaciju u kojoj je bio fotograf, osećajući blizinu i odlučujući momenat događaja“, kaže kustos.