Munze konza

E, u toj hali je tokom vremena kada sam išla u gimnaziju bio jedan mali rok klub. Mali, ali dosta uticajan, jer tamo su svi drugari koji će kasnije izrasti u ozbiljne muzičare i/ili zvezde imali svoje prve svirke. To je dakle bila transverzala Dadov, mali klub SKC-a, Božidarac i Fest u „Pinkiju“. Kad to prođeš po nekoliko puta, onda možda možeš da sviraš u KST-u. To znači da si skoro-pa-ozbiljan bend. Tako je to bilo 90-ih dok su tinejdžeri još imali ambicije da sviraju gitare. Klub Fest nisam videla jedno najmanje 12 godina, niti sam doskora bila sigurna da još uvek postoji. Ali, jedan poziv menja sve, je l’ da? Javlja mi se poznanik, ozbiljan poslovni čovek iz Zemuna, da kaže kako je otkrio nekog klinca koji pravi neviđenu muziku, ali ništa ne zna o promociji, pa se on javio kao menadžer dobrovoljac za klinca. Nemanju Krstića. I sad treba nas nekoliko kvazipopularnih di-džejeva da dođe i uz njega radi na toj zabavi u Festu. Da podržimo mlade talente. Da podržimo, nego šta! Na dan žurke niko od mojih redovnih pratilaca nije spreman da ode u Zemun da bi se provodio. Nije baš da svi žive u Knez Mihailovoj, pa da im je odlazak u drugu opštinu van ove centralne strano, nego se taj Zemun eto tretira kao nešto daleko, neki drugi grad, do koga se putuje preko sedam mora i sedam gora. Neće ljudi, mrzi ih. Stižemo nekako, kad ono tamo pun klub već pre ponoći! Pa znate kada bi se to desilo na ovim mestima što su do 20 minuta hodanja od Trga Republike?! Nikad, normalno, ti što tamo izlaze moraju temeljno da se pripreme za obilazak parohije, pa zatim da se guraju u prajm tajmu partijanja, pa onda sutra da se žale kako nije moglo da se diše. Zemunci su došli na vreme, platili kartu koja je skuplja od karte u bilo kojoj diskoteci „u centru“ i vrište na svaku novu pesmu u miksu. I smeju se, i igraju. Znači nije ono mrštenje i kad gleda se ko je sa kim došao i ni slučajno da se igra jer to nije kul. Ne tako. Posle seta, odlazim u publiku gde u roku od pet minuta upoznajem neke nove ljude koji su se zahvaljivali, čestitali, objašnjavali njihovu nepovoljnu zemunsku situaciju u kojoj nema diskoteka, ovako nešto se dešava jednom u sto godina...Sve mi je na kraju zaista delovalo kao poseta drugom gradu gde smo jedni drugima vanzemaljci. U međuvremenu saznajem da se Nemanja već dogovorio da mu se ploča izda u Francuskoj, a možda i u Americi. Akcija uspela. Sledeći poduhvat – turneja po Borči, Ceraku, Kotežu, Mirijevu, Medaku III, Bežanijskoj kosi, Batajnici, Mladenovcu... i ostalim paralelnim beogradskim svetovima.