Greška u kodu

Kao da je došlo do male zabune kada je objavljen ulazak četvrtog grada u trku za tzv. Evropsku prestonicu kulture 2020. godine, u kojoj će Srbija predstaviti svoje kulturne kapacitete. Grad koji je četvrti ušao u takmičenje jeste upravo onaj koji je, za kratko vreme, i šire od Evrope postao poznat zahvaljujući samo jednom, ali zaista briljantno osmišljenom i koncipiranom festivalu, kakav je Egzit. Uz Beograd, Niš i Zrenjanin, koji je zapravo prvi znatno skromnije počeo da priprema svoju platformu za Evropsku prestonicu, stekao se utisak jednog lošeg odnosa između gradova na zaista malom geografskom prostoru. Međutim, nije tako. Koncept kulturne prestonice Evrope poslednjih godina se promenio, pa se za prestonice kulture od 2015. određuju samo države, čime Evropa podstiče i stimuliše kompeticiju među gradovima unutar zemlje. Time se ne postiže samo na izražajnijem oživljavanju kulturnog nasleđa i kulturnog života u gradovima, već se podstiče i privredni razvoj, koji neminovno vodi ka poboljšanju turizma u okruzima. Za dobijanje statusa više nije neophodno da to budu gradovi sa bogatim i atraktivnim kulturnim nasleđem i živim, raznolikim i dinamičnim kulturnim životom kakvi su bili Atina, Firenca, Amsterdam, Berlin, Pariz i drugi gradovi u početnoj fazi osamdesetih godina prošlog veka, kada je i zvanično oživela ideja Meline Merkuri, tadašnje grčke ministarke kulture i proslavljene glumice. Podsticanjem kompeticije među gradovima, Evropska komisija teži i ka podizanju nivoa kulture koja je poslednjih godina, pa možda i decenija, na poražavajuće niskom nivou, sa tendencijom stalnog pada. Idejno, svakom gradu treba udahnuti dušu i učiniti ga atraktivnim i privlačnim mestom, ne samo za turiste koji budu dolazili, već i za lokalno stanovništvo, koje tu ostaje da živi. Čini se da je veći problem taj što se isto očekuje i od gradova u Srbiji, koji su se nominovali za Evropsku prestonicu, i to u godinama opšte nemaštine i lošeg odnosa prema kulturi i kulturnom nasleđu. No, krenimo redom - kako bi zapravo trebalo da izgleda evropska kulturna prestonica? DOBIT Po mišljenju Vesne Đukić, redovnog profesora na Fakultetu dramskih umetnosti i autora knjige Država i kultura (Studije savremene kulturne politike) između ostalog, jedini dobar model je onaj koji cilja na trajno oživljavanje potencijala grada, a ne na privremenu dobit koja se može ostvariti. „Veliki broj turističkih poseta naravno da su dobit za svaki grad, ali ako građani nisu svesni trajne dobiti, onda neće moći da ožive dušu grada i sve se može završiti jednokratnom euforijom, paradom i kičem. Takođe je važno da izbor grada bude zasnovan na nacionalnom konsenzusu, budući da se na teritoriji države gradovi međusobno takmiče za status kandidata. Ovaj model kod nas je već urušen, pošto se više gradova kandiduje iako se nisu takmičili za status u Srbiji, već izlaze sa kandidaturom neposredno pred Komisiju. To govori da nema nacionalne kulturne politike koja ovim procesom kandidature Srbije upravlja sa jasnom idejom šta Srbija time može da dobije.“ A šta bi bilo to što Srbija nudi? Zapravo, sa kolikom svešću i kolikim kapacitetima ovi gradovi nastupaju na evropskoj kulturnoj mapi. Naravno, i pored sveopšte ideje o decentralizaciji kulture u Srbiji, činjenica je da se ključni događaji odvijaju upravo u prestonici i samim tim najveći budžeti za kulturu se upravo tu i slivaju. Projekat Beograd 2020, podrazumeva dugoročni, decenijski razvoj kulturne slike grada, sa deset tematskih celina, koje uključuju sve umetničke discipline, tradicionalne i savremene, koje treba da stvore uslove za modernizaciju postojećih ustanova, stvaranje jednakih uslova za rad privatnih i javnih institucija i uspostavljanje tržišta kulture. Tako je, nakon 2011. koja je bila Godina svetlosti, ova 2012. posvećena Gradu budućnosti. Prema istraživanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Niš i Novi Sad nametnuli su se kao centri, na jugu odnosno severu zemlje, sa izrazitim kulturnim nasleđem i dobrim rezultatima u sadašnjosti, koje se može iskoristiti za kvalitetnu kulturnu promociju zemlje. Niš, sem zvaničnih državnih institucija kulture poput Narodnog pozorišta, Galerije savremene umetnosti, Simfonijskog orkestra, Istorijskog arhiva, Kulturnog centra... nudi i pregršt festivalskih i alternativnih manifestacija, poput Glumačkih susreta, E Tvrđave, Nišvila i sličnih, doda­tno obogaćenih velikom i značajnom proslavom Milanskog edikta iduće godine. Novi Sad, s druge strane, svakog stranog posetioca tokom letnjeg perioda može da zaseni svojim udarnim festivalima, kao što su Egzit, Sinema siti i Sterijino pozorje, dok u ostatku godine svoje kulturne kapacitete izdržava isključivo unutar institucija kulture i multietničkog kulturnog nasleđa. Zrenjanin, međutim, i pored truda velikog broja tamošnjih aktivista, niti dobacuje sa određenim brojem manifestacija, niti uspeva da oživi publiku, čije je učešće u kulturnom životu zemlje, po istom istraživanju, zaista zanemarljivo, iako su napori za unapređivanje kulturne slike u ovom gradu ipak za svaku pohvalu. „Svi gradovi mogu da ponude koncept Evropske prestonice, pošto kreativni potencijal u njima postoji, ali pitanje je da li gradske uprave i uprave kulturnih i umetničkih ustanova i organizacija mogu da stvore jedan uzbudljiv koncept kulturnog života grada, koji će oživeti prošlost, udahnuti život u sadašnjost i otvoriti perspektive za budućnost“, kaže Vesna Đukić. I tu nailazimo na problem, nastavlja ona: „Kreativnost, inovacija, društveni aktivizam - to nisu odlike naših gradskih kulturnih sistema, niti ima sistemske podrške za to. To zahteva timski rad, povezivanje različitih resora, ustanova i organizacija, kako u javnom, tako i u privatnom i civilnom sektoru, što je naš veliki problem. Kultura povezivanja, saradnje i partnerstva nije na zavidnom nivou, a ona je pretpostavka uspeha jedne ovakve manifestacije, kao i ukupnog kulturnog života grada pre i posle nje. Sve je to, naravno potrebno i na nacionalnom i na lokalnom nivou, pošto se od države očekuje da kandiduje grad, te nacionalni konsenzus o kandidaturi već u samom startu podiže lokalni ponos i motivaciju stanovništva da u tome učestvuju.“ KONCEPT I upravo postavljanjem ovog problema otvara se ključno pitanje –da li će gradovi zaista iskoristiti projekat Kulturne prestonice Evrope za unapređenje kulture i dalju edukaciju stanovništva, ili će se završiti na političkim i ekonomskim prebiranjima u godinama krize? Ili je možda potrebnija samo konciznija nacionalna strategija kada je nastup Srbije 2020. u Evropi u pitanju, ma koji grad je tada predstavljao. „Strategija mora da bude promišljena, dobro osmišljena, konzistentna, koherentna i realno ostvarljiva, i pre svega će uključiti sve uspešne umetnike, sportiste, naučnike i druge javne ličnosti iz Srbije. Verujem da, kada biste danas tražili da vidite spisak svih onih kojima se divi svet, ne biste mogli da ga nađete, a kamoli spisak ideja na koji način bi oni mogli predstavljati kulturu svoje zemlje. Jedna strategija treba da ponudi odgovore na sva ta pitanja, a ona - koliko znam, nije čak ni u pripremi. I koliko znam, saradnja između tri glavna resorna ministarstva kulture, inostranih poslova i dijaspore - nije uspostavljena.“ I time se iznova vraćamo na početak teksta – nije uopšte problem koliko se gradova može kandidovati za Evropsku prestonicu kulture, pitanje je samo koliko imamo zaista snage i kulturne osvešćenosti da se sa tim konceptom izborimo. Kulturna mapa Te 2020. godine, Srbija će se naći na kulturnoj mapi zajedno sa Irskom i Rumunijom, a najinteresantnije biće zvanično proglašenje prestonice za 2016. godinu, za koju je prijavljen neočekivano veliki broj gradova – 16 u Španiji i 11 u Poljskoj, kada će njihova kulturna dobra biti u fokusu. I u svim prestonicama nije rađeno samo na oživljavanju kulturnih ponuda, već i na ulaganju u infrastrukturu, zaštitu i konzervaciju nepokretnog materijalnog nasleđa, podizanju i unapređivanju turističkih kapaciteta, ali i svesti građana o vrednosti grada.