LJubitelj vrline

Anfan teribl Srpske pravoslavne crkve, mileševski vladika Filaret, poslednjih je nedelja jedna od glavnih zvezda skandaloznih rubrika u ovdašnjim novinama. Doduše, ovaj netipični duhovnik je oduvek ispoljavao – za jednog monaha pomalo nepriličnu – sklonost prema svetovnim poslovima i publicitetu. NJegov meteorski uspon je počeo tokom mračnih devedesetih kada se anonimni starešina crkve (docnije manastira) Svetog arhanđela Gavrila u Zemunu uključio u napredni nacionalni pokret. Jedna internetska hagiografija ovako opisuje ondašnji Filaretov rad: „Na svečanim bogosluženjima i prigodnim akademijama, uz sjajna predavanja poznatih teologa, kulturnih, prosvetnih i naučnih radnika, uz to izvanrednih rodoljuba i patriota, probudio je uspavani rod srpski i pokrenuo ga ka višim duhovnim i nacionalnim pregnućima.“ Nakon što je probudio „uspavani srpski rod“, Filaret se (zvanična verzija tvrdi kao humanitarac) angažovao u bosanskom ratu u kome je nastala i njegova valjda najpoznatija fotografija u pozi Save Kovačevića, snimljena u nekoj vukojebini, pored tenka, sa puškomitraljezom u rukama. Vrtoglavi uspon mileševskog vladike krunisan je 1999. njegovim rukopoloženjem u čin episkopa. Još tada su se među nekim vernicima SPC čuli tihi glasovi neodobravanja, a Filaretovom hirotonijom nije bio oduševljen ni deo vladika. Ali je zato ondašnji režim bio prezadovoljan. Nepristojna bliskost novopečenog episkopa sa socijalistima, dakle traljavo prefarbanim komunistima, što će reći borbenim ateistima, u crkvenim krugovima nije izazivala previše burne reakcije, bar ne javne. Filaret je domaćinski gostio mlade socijaliste, a stariji socijalisti su potpomagali Filaretove neimarske poduhvate. Teško je otrgnuti se utisku da izbor tvrdog nacionaliste Filareta za vladiku eparhije u kojoj živi veliki broj muslimana nije bio tendenciozan. Izvesno je da kao slon u prodavnici porcelana – tako su to neki opisali – vladika nije doprineo smirivanju sandžačkih napetosti. A ima i takvih koji drže da su muftija Zukorlić i njegova borbena retorika logične posledice Filaretove pastirske misije u Sandžaku. Posle petooktobarskih promena, Filaret se pritajio ili ga bar nije bilo na naslovnim stranicama i u skandaloznim rubrikama. Ali kada je vlast ponovo dospela u ruke patriota, a pogotovo otkako su socijalisti stali na noge, vladika kao da je dobio krila. Pronicljiv, gotovo poslovni čovek, episkop je blagovremeno shvatio da je u Srbiji na snazi neka vrsta laičke teokratije i da bliskost klirika sa svetovnim moćnicima, praćena naglašenom nacionalnom retorikom, ovim prvim donosi praktičnu nedodirljivost. Zahvaljujući specifičnom unutrašnjem ustrojstvu, ni SPC mu ništa nije mogla. A vladika je znao da to iskoristi. Gotovo u konceptualističkom maniru. Kako drugačije nego kao čist konceptualizam shvatiti svojevremeno poklanjanje teretnog kamiona blaženopočivšem patrijarhu Pavlu. Bilo kako bilo, patrijarh je (pretpostavljam) poklon primio, a Filaret je poveliki račun za kamion ispostavio prijepoljskoj Crkvenoj opštini. Onda mu je kao poručen došao incident na crnogorskoj granici. Iz njima znanih razloga crnogorske vlasti nisu pripustile Filareta, valjda u Pljevlja, a vladika je odmah proglasio štrajk glađu i dospeo u centar medijske pažnje. Ej, more, Koštunica, Amfilohije i Tadić se bili angažovali u spasavanju pravoslavnog redova Rajana, stvar se internacionalizovala, a iz svega toga je glavni profit izvukao vladika za koga su zlobnici tvrdili da tokom desetodnevnog posta nije izgubio ni gram. Slava mu je očigledno udarila u glavu, pa je sveštenstvu mileševske eparhije zaveo poseban režim. Zabranio im je, naime, pod pretnjom gubitka posla, da napuštaju eparhiju bez pismene zamolnice, takse od 3.000 RSD i njegovog ličnog odobrenja. Koje je znalo danima da kasni. Čak i u slučajevima kada su sveštenici morali da idu na neodložne operacije. Shvativši da je time i odlukom da crkve i manastiri ne plaćaju struju (dug iznosi nekih 50.000 evra) prekardašio, zaključivši da i u Sinodu ima sve više episkopa koji nenavide njegov voluntarizam, Filaret je odlučio da ordenom Belog anđela odlikuje ličnosti koje mu mogu pomoći da nastavi evanđeosku misiju, dakle patrijarha i Ivicu Dačića. Uzgred, lik Belog anđela je prodao nekoj banci, neki bi rekli Mamonu, da posluži kao hologram na kreditnim karticama.