Večno vraćanje istog

E, pa nije. Naprotiv. Dosada potiče iz zasićenosti istošću, uvek podjednako praznih i glupih obećanja, besmislenih ideja, šupljih predloga, opštih mesta i budalastih fraza. Politička smaračina nastaje upravo stoga što je sve isto, jer su svi isti. Isti, uostalom, reklo bi se, kao i svugde u razvijenom svetu, na primer u Americi, gde je u punom jeku jeftina prljava kampanja među republikanskim predsedničkim kandidatima, u Francuskoj gde se takve teme, kao što je ubistvo dece i vojnika, koriste u predsedničkoj trci, ili nedavno u Rusiji, gde je državni aparat bio u funkciji vladajućeg kandidata. Dobro, možda i jeste slično, ali ne znači da tako i treba da bude, još manje da su naši i njihovi uslovi u kojima se sve dešava na bilo koji način slični. Provincijska demokratija, vulgarni kapitalizam, banalna država i vašarsko društvo okvir su koji smo sami postavili ne samo na prethodnim, i onim prethodnim, i onim pre njih i tako dalje izborima, nego i sopstvenim odnosom prema svim tim pitanjima, između izbora možda i više nego na njima. Pa su nam krivi političari, isti po svemu, osim po interesnoj grupi kojoj pripadaju i borbi ne za politiku, ideju, ideologiju, stav, vrednosni sistem, već za podelu plena, moći i novca, a krivi smo sami, svako za sebe, pojedinačno i lično. A izbori, koliko god bili upravo individualan čin na kome bi taj lični odnos trebalo da odredi u kakvoj ćemo zemlji živeti, upravo zato što su ovakvi kakvi su, to neće odrediti – živećemo u potpuno istoj zemlji, lošoj i dobroj koliko ona jeste. I, šta sad? Beli listić, neizlazak na izbore, glasanje za manje zlo, poverenje u ono što neko obeća i glas za njega? U stvari, potpuno nebitno. Pa šta je onda rešenje? Iskreno, ne vidi se. Uostalom, Niče, koji je govorio o večnom vraćanju istog, i jeste nihilista. A Niče je, mora biti, u pravu – ne bi ga inače kolega Dragan Jovanović pominjao skoro u svakom broju, na trećoj stranici od kraja NIN-a.