Predsednički rulet

Kada je pesnik Duško Radović napisao dečju pesmu „Sve što raste i treba da raste“, general i šef srpskih komunista Nikola LJubičić je navodno ljutito zapitao - zar i opozicija treba da raste. Iako je prošlo više od dve decenije od pada Berlinskog zida, u vrhu srpskih stranaka kao da pažljivo uzgajaju način razmišljanja pokojnog generala i nekako veruju da je stav partije iznad svake logike, pravila ili zakona prirode. Predsednička kampanja Borisa Tadića traje skoro mesec dana, ali do utorka 3. aprila predsednik Srbije nije odlučio hoće li predsedničkih izbora biti ili će se njegova kampanja preliti na parlamentarnu kampanju Demokratske stranke. Predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović izjavila je novinarima da je spremna da bude v.d. šefa države i najavila da će se konsultovati sa svim predsedničkim kandidatima, dok će „posebno ceniti stav Ivice Dačića, koji je imao najotvoreniji odnos o tom pitanju od samog početka“. U to otvoreno poigravanje sa institucijama i zakonima, koji se svakodnevno prilagođavaju potrebama svojih partija, uključuje se i glavni lider opozicije, Tomislav Nikolić, uz otvoreno pozivanje predsednika Tadića da zemlju na par meseci ostavi bez institucija kako bi njihove dve stranke dobile nekoliko procenata više. U utorak, posle podne, kada ovaj broj NIN-a ide u štampu, poslednja nezvanična informacija glasila je da predsednik Srbije Boris Tadić skraćuje mandat (a ne podnosi ostavku) kako bi bili održani izbori na svim nivoima. Vest je do medija stigla pre nego što je Tadić o odluciobavestio vrh sopstvene stranke i koalicione partnere, tačnije jednog partnera do kojeg mu je izuzetno stalo, Ivicu Dačića. Zbog toga drugi ozbiljan izvor iz vlade ipak nije bio siguran da je odluka o ostavci uopšte doneta. POKERAŠI Lider naprednjaka neće zaboraviti da je prošle godine štrajkovao glađu kako bi iznudio prevremene izbore, zbog čega je sa osmehom čekao vest o prevremenim predsedničkim izborima, jer bi tada sa zadovoljstvom mogao da pita Tadića zašto se ponovo kandiduje na položaj na koji je „juče“ podneo ostavku. Iako je glavni lider opozicije, Nikolić je pustio da Dinkić, pa i Dačić budu oštriji kritičari zloupotrebe institucija i velike predsedničke drame čime se u igri ostavlja mogućnost velike koalicije, neophodne za eventualno donošenje novog ustava. Posmatrači pokeraške politike, u kojoj su ulozi veliki a veština mala, veruju da će Srbija svakako imati predsedničke izbore, čak i ako ne budu raspisani i da će se čitava bitka svesti na sudar lidera, njihove energije, ideja, sujeta. Čak je i Čedomir Jovanović odlučio da Preokret i „Istinu“ stavi ispod svog lika i dela, praveći klasičnu predsedničku kampanju. Istraživači javnog mnjenja, čija se reč izgleda čuje bolje u Tadićevom kabinetu nego reč koalicionih partnera, tvrde da ubedljiva, dvotrećinska većina građana želi da se na Đurđevdan održe izbori na svim nivoima. U vladajućoj stranci se procenjuje da bi Tadić prošao bolje sada nego u zimu, jer Srbiju već tokom leta i jeseni čekaju novi socijalni udari, koje ni najbolji marketinški stručnjaci ne mogu da pretvore u „veliku razvojnu šansu“ Srbije. Poslovni ljudi bi navodno takođe voleli da se izbori održe istovremeno jer bi u protivnom čitava godina prošla u kampanji, što odbija investitore i bankare, ali i zato što bi cvet tajkunske Srbije morao dva puta da obavlja isti posao, prvo da lobira za vladu, a potom i za predsednika po njihovoj meri. Višenedeljno odugovlačenje sa odlukom, na pravi pogled, daje ozbiljnu prednost Tadiću jer je sam krenuo u kampanju a sve ostale stranke ostavio da razbijaju glavu hoće li biti predsedničkih izbora, zbog čega neke stranke kasne sa kampanjom. Time kao da je hteo još jednom da pokaže da je apsolutni vladar u Srbiji, jer ni u stranci, ni u vladi, ni u parlamentu, nisu znali šta će predsednik na kraju uraditi. Nije, ipak, jasno da li bi takvim taktiziranjem mogao smanjiti sopstvene izglede za pobedu, pogotovo ako građani procene da je čitav scenario bio suviše neozbiljan. BIVŠI Izvesno je samo da bi na predsedničkim izborima gotovo sve stranke imale kandidate, a u tom slučaju bi tokom kampanje i Dačić i Jovanović mogli da se udalje od Tadića i od koalicije sa demokratama. Kao dobra ilustracija načina razmišljanja u kampanji navodi se anegdota prema kojoj je u DS sasvim ozbiljno razmatrano kako da Tadić, posle ostavke, bude glavni govornik na otvaranju novog pogona Fijata 16. aprila, jer bi u tom slučaju i on, baš kao i Dinkić, bio „bivši funkcioner“. U DS-u veruju da će formirati buduću vladu jer imaju veći koalicioni kapacitet od naprednjaka (neki čak tvrde da bi većinu mogli da imaju samo sa socijalistima i manjinama). Istovremeno, naprednjaci tvrde da imaju znatno veću prednost od one koja se pojavljuje u medijima, kao i da će se razlika samo povećavati, uz obrazloženje da među neopredeljenim biračima ima mnogo više onih koji nikada ne bi glasali za demokrate. Velika psihološka igra oko predsedničkih izbora je prerasla u noćnu moru lidera malih stranaka, koji opravdano strahuju od referendumske atmosfere, jer će dvoboj Tadića i Nikolića realno ugroziti nekoliko stranaka, a pre svih SRS, LDP, DSS i URS, koje se nalaze u neposrednom okruženju jednog od ključnih faktora za kreiranje buduće vlade, a zove se „gospodin cenzus“. U tom svakodnevnom testiranju živaca koalicionih partnera glavna uloga namenjena je Dačiću, koji je već postao glavni borac protiv pretvaranja Srbije u slavski kolač Tadića i Nikolića. Sagovornik iz SPS tvrdi da je ranije u Tadićevom okruženju bila skoro doneta odluka da se predsednički izbori raspišu u martu, da se prvi krug održi 22. aprila, a drugi 6. maja, zajedno sa parlamentarnim. U SPS-u su procenili da bi takav scenario bio veoma loš za njih i Dačić je uspeo da to spreči, pa će nekako i preboleti naknadno raspisivanje predsedničkih izbora. Tim pre što i on računa da bi kao predsednički kandidat mogao da dobije desetak odsto glasova, što bi mu povećalo koaliciono-ucenjivački kapacitet. Čitav politički triler, u kojem javnost, partije, pa i visoki funkcioneri vlade strepe dok slušaju svakodnevno pouzdane informacije iz kabineta, upućuje na zaključak da će pravljenje vlade biti teže nego što se procenjuje u centralama dve najveće stranke. Neke ekonomske vesti, koje se tiču sve praznije državne blagajne i sve većih obaveza, upućuju da bi za dva meseca Srbija mogla da doživi pravo političko čudo – da neka stranka može da uđe u vladu, a neće. Ili ne sme. Faktor Šešelj U knjizi bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte opisano je kako je vlada Zorana Đinđića uložila ozbiljan trud da lidera radikala dopremi u Sheveningen, ali su, zbog kampanje ili ne, naslednici pokojnog premijera odlučili da se zauzmu za povratak Vojislava Šešelja u Srbiju. Niko ne zna da li će se Šešelj vratiti do izbora, ali ima i onih koji veruju da je neko u Vladi odlučio da lidere naprednjaka podseti na nekadašnjeg političkog učitelja i kuma. Iako pravila Haškog suda izričito zabranjuju da se lica protiv kojih se vodi proces bave politikom, svima je jasno da Šešelj ne bi ćutao i da bi svaku priliku koristio za osvetu „izdajnicima SRS“. Time bi naneo štetu naprednjacima, što ni DS-u sigurno ne bi smetalo.