Bajkerski duh poslovne elite

Scenario za uspešan kratkometražni film po motivima ovog teksta – sva prava zadržana – izgledao bi ovako: direktor banke ili neke državne agencije, svejedno, baca na ručni sat pogled koji se iz izgubljenog preliva u oduševljen. Dopušta sebi dug izdah olakšanja. Olabavljuje kravatu, zaklapa nalivpero, zatvara aktn-tašnu i ustaje iz kožne fotelje. Izlazi iz kancelarije, a zatim i iz betonsko-staklenog kaveza u kome je proveo radni dan. Na ulici punim plućima udiše prirodno klimatizovani vazduh i zadovoljno posmatra ljude koji nisu stranke, partneri ili konsultanti. Kadar se naglo menja i uz zlokobnu muziku direktoru prilazi dugokosi bradati rmpalija u kožnoj jakni sa amblemima mrtvačkih glava, krila, krstova, točkova, lik izgrađen, dakle, od svih bajkerskih stereotipa iz „Pobesnelog Maksa“, „Terminatora“ i sličnoga. Kamera se prebacuje na lice direktora, pa na lice bajkera, pa natrag, sve brže, dok na vrhuncu muzičkog krešenda, ne padnu jedan drugome u zagrljaj. Taj bi kratkometražni film bio zadovoljavajuće dokumentaran, jer Vladislava Cvetkovića, Vladimira Čupića, Slavka Carića i Dragana Bosiljkića ne povezuje samo to što posluju u svetu sa mnogo nula. Mnogo čvršće veže ih to što tokom radnog dana maštaju o samo dve nule – one gumene. Kako sami kažu, nisu u odelima skočili na motore, već su sa motora uskočili u odela. kult Budući da prosečnog bajkera prosečni čovek smatra prosečnim „anđelom pakla“, direktora koji seda na „harli dejvidson“ mnogi će gledati kao vanzemaljca koji seda u gradski prevoz. Nijedan od NIN-ovih sagovornika, međutim, nije na svoj motor seo juče. Svi su dvotočkaše upoznali još u obličju kultnog „tomosa“. „Prvo iskustvo sa motorima imao sam kada me je otac još kao trogodišnjeg klinca u Leskovcu, gde smo tada živeli, vozio u vrtić na onom starom, poštarskom ’tomosu’, šerpaplave boje. To mi je, u stvari, jedno od najranijih sećanja iz detinjstva. Taj je motor kasnije završio u šupi, i otkrio sam ga kao dvanaestogodišnjak. Otac je shvatio da je bolje da me sam nauči da vozim, nego da ja oko toga petljam…“, priča Vladislav Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju. Cvetković danas vozi „be-em-ve“ zver, a razvojni put od „tomosa“ do „be-em-vea“ prešao je i predsednik izvršnog odbora „Hipo Alpe-Adrija banke“ Vladimir Čupić. „Prvi put sam seo na motor sa 12 ili 13 godina, kod brata od tetke u Kovinu. Bio je to drečavo žuti ’tomos’. Isprva sam se strašno plašio, jer je taj motor poskakivao čim daš gas…“ Nezgodna narav „tomosa“ nije sprečila ovu osobenu bajkersku „bandu“ da se motorizuje za ceo život. „Imam dva starija brata koji su kao tinejdžeri dobili svoje prve motore, pa sam se od njih ’grebao’ za vožnju. Po Marfijevom zakonu, dešavalo se da kad god mi motor pozajme, ja sa njega padnem, tako da su mi vožnju vremenom trajno uskratili, i morao sam da čekam punoletstvo“, seća se Dragan Bosiljkić, partner u konsultantskoj firmi East side financial advisory. Današnji vozački poduhvati ovog motorizovanog borda ekonomista daleko su uspešniji, svakako i zato što niko od njih ne namerava slomiti kazaljku brzinometra ili voziti na jednom točku. Kao, uostalom, ni većina bajkera. Naprotiv, složno kažu da vožnju smatraju opuštanjem. „Kada sednem na motor, potpuno isključim sve što se do tog trenutka tog dana dešavalo, i ulazim u potpuno drugi film. Koncentrišem se na samu vožnju, i to me očisti od svih problema, od sveg stresa koji sam imao, i dopušta mi da se opustim. Jedino sa čime bih to mogao da poredim bila bi neka meditacija, koncentracija na neku tačku u pokušaju da se sve ostalo izbaci iz glave“, objašnjava šta traži na „harliju“ Slavko Carić, predsednik izvršnog odbora „Erste banke“. Sasvim kao da su deo nekog kontrakulturnog pokreta iz šezdesetih, bajkeri-ekonomisti, kada govore o motorima, uz reč „meditacija“ uvek dodaju i „sloboda“. „Ono što mene čini savršeno srećnim na motoru jeste taj osećaj slobode, koji nema veze ni sa brzom vožnjom, ni sa adrenalinom, već sa punim osećajem kretanja kroz prostor. Kada voziš automobil, to je kao da gledaš dokumentarni film, sve je kao na televiziji, dvodimenzionalno, a na motoru postoji i temperatura, postoje i mirisi…“, kaže Bosiljkić. ture Mada su čari motociklizma očigledna suprotnost čestom sivilu ekonomskih zanata – pogotovo u zemlji u kojoj su i ekonomske perspektive sive – Dragan Bosiljkić vidi i neke sličnosti između sedišta motora i kancelarijske fotelje. „Slična je potreba za brzom obradom podataka. Počevši od gradske vožnje, i prolazaka kroz tamošnje nemoguće saobraćajne prilike, pa do otvorenog puta, i vožnje van puta, redovne su krizne situacije, kao na poslu. Vožnja motora zahteva da obrađuješ više informacija od vožnje automobila. Dosta smo putovali, po Alpima, po Karpatima, i dolazili u situacije kada jedni bez drugih ne možemo – kada je pred nama ogromno more blata koje se mora preći, ili velika nizbrdica koju prelazimo jedan po jedan, tako što se jedan spušta, a svi ostali ga pridržavaju sa strane… Desi se i poneki pad, i tada prijatelji priskaču… Taj timski duh čini da se i u poslu bolje snalazimo.“ Poslovnjake obično zamišljamo kao ljude koji gledaju na sat i dok miluju supruge. Ovi motorizovani, pak, kažu da su im zajednička putovanja preča i od poneke obaveze. „Kada se dogovaramo oko običnih viđanja, da sednemo i popijemo kafu, treba nam deset do petnaest dana međusobne razmene mejlova, poruka, telefonskih poziva. Ali kada se dogovaramo da idemo negde u vožnju, taj je dogovor uvek kratak. Druženje je podjednako važan ugođaj vožnje kao i osećaj slobode, živosti koje motor pruža“, kaže Vladimir Čupić. Što se tiče pomenutog osećaja „vanzemaljca u gradskom prevozu“, Vladislav Cvetković kaže da ipak nije imao profesionalnih problema kada je na posao dojahivao neočekivanim konjem. Sa osmehom se priseća priče o Siniši Nikoliću, šefu gradonačelničkog kabineta Zorana Đinđića, kome je Đinđić dopustio da na posao dolazi motorom samo pod uslovom „da se ne oblači kao tamo neki panker“. „Kada sam devedesetih radio u ’Dilojtu’, redovno sam leti dolazio na posao crvenom vespom, u odelu, sa kravatom i kacigom. Tako sam kasnije dolazio i u Narodnu banku. To može da izgleda neobično, ali dovoljno je da pogledate samo praktičnu stranu – svuda po svetskim metropolama motore po gradu najčešće voze ljudi u odelu sa kravatom, jer tako mogu najbrže da stignu od bilo koje do bilo koje druge tačke. Da i ne pominjemo da tako nestaju problemi sa parkingom…“ Svejedno, činjenica je, kažu i sami, da njihovi motori privlače pažnju, čak i kada posmatrači ne znaju da na njima sede odela. Gde god da su svoje konjske snage odvezli – od Golije i Kučevskih planina do Istre i alpskih prevoja – ljudi su im radoznalo prilazili, što je bajkerska svakodnevica. Bosiljkić zanimljivo primećuje da je možda reč o nečemu genetski kodiranom, da vožnja motorom čoveka možda podseća na jahanje, koje je najbliže praideji o putovanju… „Motori zrače i individualizmom, to je sasvim sigurno. Svi motoristi, mislim, imaju izraženu potrebu da budu svoji. Druženje je sjajno, ritualno pozdravljanje, obavezna pomoć drugom motoristi, što je deo prave bajkerske kulture, takođe, ali je prijatno i kada si sam sa sobom na motoru“, zaključuje Cvetković. Individualnost. Još jedna osobina koju čovek nikako ne bi očekivao u svetu od mnogo nula. Od Če Gevare do Putina Motori su odavno ujahali i u svet politike. Na domaćem terenu, moto-ljubav Nenada Čanka opšte je poznata, pa je svojevremeno izjavio i da „ko vozi motore kratko živi, a ko ne vozi – ne zna zašto živi“. Na inostranoj sceni, motori povezuju političare koji bi se inače uvredili zbog toga što su strpani u istu rečenicu – Vladimira Putina, DŽona Kerija i Arnolda Švarcenegera. Najpoznatiji motociklista u svetu politike ipak je onaj koji bi se uvredio što je uopšte deo ovog antrfilea – Če Gevara možda ne bi bio veliki revolucionar da u 23. godini nije pošao na sada već legendarni put Latinskom Amerikom, turu na koju je krenuo upravo motociklom…