Beba

Iako etimološki nije složena, poreklo reči beba je zanimljivo. Spada među poznate reči slične ljudske topline kao mama, tata, teta, deda, dada, baba. Sve su to reči dečjeg jezika koje su nastale udvajanjem prvog sloga reči, prve koje dete počinje da koristi, a koje su većinom onomatopejskog porekla. To je najočiglednije kada je u pitanju reč mama, koja je nastala od oponašanja dečjeg sisanja majčine dojke. Šta je moglo da imitira reč beba. Smatra se da je u pitanju glagol koji je ukazivao na prve dečje pokušaje govora. A taj glagol je sadržan u našem izrazu: „Ne zna ni da bekne!“. U prvom Vukovom rečniku našeg jezika iz 1818. godine nema nijednog pomenutog dečjeg naziva za najbliže u porodici. Nema ni mame, ni tate, ni tete, ni bebe, osim dede. Za bebu kod Vuka postoji reč sačuvana i u pomalo zvaničnoj reči odojče, ali nema ni sinonima novorođenče ni hrvatskog izraza dojenče. (Pazite, odojak je u Hrvata prase, a i njega doji mama krmača). Beba u Anglosaksonaca je baby, reč koju etimolozi tumače kao što smo maločas protumačili našu reč beba – onomatopejski. Najpre je nastala reč istog značenja babe, negde krajem 14. veka, pa deminutiv baby. Početkom 20. veka američki frajeri svoje devojke zovu baby. Beba je u nas ime od milja mnogih devojaka, otprilike ono što je i reč seka, kako braća zovu svoje sestre. Rusi imaju, kao i mi, reči nastale u dečjem govoru mama, papa, ali nemaju sličnu reč sa bebu. Za novorođenče kažu mladenec. A mladenac je u našem jeziku arhaičan sinonim za mladoženju. Udvajanjem jednog sloga za bebu nastale su reči istog značenja, u francuskom bebe (sa akcentom na oba samoglasnika), u portugalskom i španskom bebe (sa akcentom na drugom slogu, na španskom i nene), na turskom bebek, na mađarskom baba (približan izgovor bobo, a znači i lutka). Buji-baji, bebo moja!