Zataškavanje krvavih tragova

Većina se slaže u jednom – kao i svaki pritisak iz Evropske unije, i zahtev za otvaranje dosijea tajnih službi, koji je nedavno stigao iz Evropskog parlamenta, nateraće nas da uradimo ono što godinama nismo uspeli sami. Ali to ne znači obavezno i da će tako doneseni zakon ostvariti cilj – rasvetljavanje uloge tajne službe i njenih saradnika u zločinima iz prošlosti. Sudeći po informacijama do kojih je došao NIN, veliki otpor otvaranju dosijea pružaće i političari i sama služba, odnosno njeni sadašnji i bivši saradnici, koji i dalje imaju snažan uticaj na strukture vlasti. Ozbiljan problem predstavlja i to što će posao započeti bez utvrđenih činjenica o sumnjama da je nakon petooktobarskih promena uništen značajan deo dokumentacije i tajnih dosijea RDB-a. Trenutno jedini zakonski predlog vezan za otvaranje dosijea koji je predat Skupštini na razmatranje, već 15 meseci ne dolazi na dnevni red. Prema tvrdnjama njegovog predlagača, SPO, usvajanje koče SPS i DS, a prema saznanjima NIN-a, zakonski predlog nailazi na otpor i u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA). Kriminolog Dobrivoje Radovanović smatra da je otpor kadrova bezbednosnih službi, vojnih i civilnih, policijskih i političkih, mnogo veći nego što to na prvi pogled izgleda. „Ima puno prljavih stvari koje su te službe radile, ima političara koji su upleteni u te stvari, ima i toga da ne treba otkriti imena saradnika u cilju zaštite tajnih službi, i na kraju, tu su i konkretni zločini i ubistva političkih protivnika.” ZLOUPOTREBE Bezbednosnim strukturama, prema našim saznanjima, sporna je formulacija u kojoj se navodi da je cilj zakona „utvrđivanje krivične i druge odgovornosti saradnika Službe bezbednosti koji su učestvovali u praćenju građana i sastavljanju dosijea sa tragičnim i teškim posledicama za uhođene i obrađivane ličnosti”, sa obrazloženjem da samo sud može da utvrdi ko je učestvovao u zločinima. Brane se i time da objavljivanje spiskova saradnika otvara mogućnost velikih zloupotreba i da može da uruši ceo bezbednosni sistem. Zamerke se odnose i na odredbe koje se tiču ustanovljavanja Komisije za dosijee, nezavisnog tela, čijih sedam članova bira Narodna skupština. Ovim odredbama se zamera da nisu do kraja definisale način rada tog tela, a sporan im je i način izbora članova Komisije, koji ne garantuje njenu nezavisnost i nepristrasnost. U BIA, u razgovoru za NIN odbijaju da komentarišu pomenuti Predlog zakona i ne žele da govore o rešenjima koja on predviđa. Šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, jedino je rekao da BIA nije kočničar promena: „Od nas ništa ne zavisi, mi ćemo sprovoditi onaj zakon koji bude usvojen“, kaže Stojić, ali dodaje „da je očekivanje BIA da država ipak neće dozvoliti da Agencija preda sve dosijee, jer bi to značilo da nacionalna bezbednosna služba prestaje da postoji“. U SPO-u smatraju da navodi o rušenju bezbednosnog sistema zemlje predstavljaju opravdanje za opstrukciju tog važnog koraka u demokratizaciji društva, koji podrazumeva uklanjanje ljudi koji su kršili zakon sa pozicija odakle mogu i dalje da destabilizuju državnu politiku. “Nema kompletne lustracije bez otvaranja tajnih dosijea. Ne vidim razlog zbog čega bismo restriktivnim rešenjima, koja bi depersonalizovala osobe koje su činile krivična dela, štitili zločince od žrtava”, kaže Aleksandar Jugović, potpredsednik i poslanik SPO. ŠTAZI Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić ne želi da komentariše konkretne zakonske predloge, ali kaže da je po njegovom mišljenju, najbolji model onaj koji je Nemačka iskoristila za otvaranje dosijea zloglasnog Štazija. Pomenuto iskustvo otvaranja dosijea službe bezbednosti bivše Istočne Nemačke, poznato je kao primer maksimalističkog pristupa, koji je sproveden veoma uspešno, kako u smislu ostvarivanja lustracije, tako i u smislu ostvarivanja narušenih individualnih prava, ocenjuje u istraživanju o uporednim iskustvima u otvaranju dosijea Aleksandar Resanović, danas zamenik poverenika za javne informacije. Prema tom zakonskom rešenju, obavezan uslov za odgovornost pojedinca, a time i kasniju diskvalifikaciju, jeste da je saradnja bila svesna, bez obzira na to da li se odvijala na profesionalnom ili nekom neformalnom nivou, a svrha diskvalifikacije nije u krivičnom kažnjavanju ili osveti, već u identifikaciji odgovornih i njihovom izbacivanju s posla, uz zabranu da ponovo rade neki državni posao, jer su u prošlosti pokazali sklonost da krše ljudska prava. „Znači, agenti i drugi službenici Štazija nisu bili izloženi drugim (represivnim) merama, već su praktično naterani da nađu drugi posao i da žive kao ostali obični ljudi, što je za njih izgleda bila veoma teška “kazna”, zaključuje autor analize. Šabić primećuje da je veliko pitanje da li bismo, pre svega, zbog logističkih i materijalnih resursa, mogli da taj model kopiramo. „U vreme kada su početkom devedesetih oni započeli akciju otvaranja dosijea, za povereništvo je radilo 3.500 ljudi. Čak i danas radi 2.000 ljudi sa budžetom od oko 100 miliona evra.“ Šabić ne misli da su nama potrebna tolika sredstva, ali upozorava da se u taj posao ne može krenuti ni bez para. Pored otpora donošenju zakonskog okvira za utvrđivanje zloupotreba i zločina tajne službe, decenijsko odugovlačenje još jednog ozbiljnog posla pokazuje nespremnost države da se suoči sa prošlošću i uredi sadašnjost. Reč je o dokumentaciji RDB-a, uništenoj u danima nakon petooktobarskih promena. Umesto formiranja nezavisne državne komisije i vođenja istrage protiv pripadnika službe koji su uništavali i dislocirali u „privatne arhive“ na desetine hiljada stranica dokumenata i dosijea, formirana je interna komisija BIA, koja je zaključila da štete nema! UNIŠTAVANJE Prema Izveštaju koji je u martu 2001. godine na više od 30 stranica sačinio tadašnji pomoćnik načelnika Centra RDB Beograd, Zoran Stijović, dokumentacija o praćenju lidera DOS-a i članova pokreta Otpor u periodu od 1998. do 2000. organizovano je i sistematski uništavana. Javnost je, uprkos obećanjima, do danas ostala bez zvanične informacije o tome šta se desilo u oktobru 2000. godine u sedištu BIA na Banjici. Pre tačno dve godine, NIN je pisao o nalazima interne komisije BIA-e, koja je nešto ranije oformljena i koja je u to vreme završavala radnu verziju izveštaja o uništavanju dokumentacije. Prema tom nalazu, uništavane su samo papirne kopije, dok su, u najvećem broju, mikrofilmovi i elektronski zapisi dokumentacije sačuvani. U tom trenutku Komisija nije imala procenu nastale štete, kao ni odgovor na pitanje kakve se sankcije mogu izreći onima koji su dokumentaciju uništavali jer još nije postojala konačna verzija izveštaja. Kako NIN ekskluzivno saznaje, u međuvremenu je i ta verzija završena, ali je u njoj zaključeno da nema ni štete, ni sankcija. U razgovoru za NIN u BIA tvrde da su zaključci u konačnom izveštaju rezultat brojnih provera. Ovaj izveštaj, međutim, novinari i javnost ne mogu videti zbog delova koji sadrže tajne podatke, zbog čega izveštaj nosi oznaku poverljivosti. U BIA dalje kažu da podaci iz Izveštaja Zorana Stijovića iz 2001, da je postojala naredba da se sve uništi, nisu tačni, jer podaci postoje. Komisija je, kažu, utvrdila da je tačno da je tzv. papirna dokumentacija uništavana mimo propisa koji regulišu uništavanje, da su nalogodavci uništavanje pravdali navodnom potrebom da dokumentacija bude sačuvana od eventualnog upada demonstranata u prostorije RDB tokom petooktobarskih promena, ali da su podaci sačuvani u elektronskom obliku ili na mikrofilmu, i da imajući u vidu da nije naneta šteta, za to niko ne može biti krivično gonjen. Takođe kažu da nije bilo moguće disciplinski kazniti pojedince koji su to organizovali, jer niko od njih više i ne radi u BIA. U Agenciji dodaju da je pitanjem odgovornosti trebalo da se bave Zoran Stijović i tadašnje rukovodstvo, koje mu je naložilo 2001. godine da istražuje te događaje. Rečeno nam je i da Stijović nikada zvanično nije predao pomenuti izveštaj, odnosno da je on taj izveštaj očigledno napisao, možda ga je nekome i dao, ali da on ne postoji u dokumentacionim fondovima Agencije. “Izgubljeno desetogodišnje vreme u jalovim raspravama na temu otvaranja dosijea pokazuje da društvo u celini još uvek nije u stanju da se sa ovim pitanjem suoči na civilizovan i human način”, kaže Stijović za NIN, reagujući na izjave koje stižu iz BIA. On kaže da ih vidi kao pokušaj da mu se imputira vođenje lične istrage, mimo procedure, što je, kako kaže, pokazatelj zle namere i izbegavanje odgovornosti i saučesništva u tim događajima. IZVEŠTAJ O nalazima interne komisije BIA, koji govore da tokom petooktobarskih događaja arhivu RDB-a nije naneta nikakva šteta, Stijović kaže da sve izgleda kao da se nekome jako žuri da to sve što pre zataška. “Pojedinci zloupotrebljavajući autoritet institucija, pokušavaju da izvrtanjem činjenica i ličnim interpretacijama, relativizuju i minimizuju nezakonite radnje koje su se desile”. Stijović podseća da je po nalogu tadašnjeg rukovodstva RDB-a (Goran Petrović i Zoran Mijatović) tokom februara i marta 2001. godine vođena šira istraga o uništavanju dokumentacije, u koju su bile uključene sve organizacione jedinice tadašnjeg RDB-a. “Prikupljena je obimna pisana dokumentacija kroz interne istrage u nižim organizacionim jedinicama, saslušano je više desetina pripadnika DB-a, identifikovano je više od sedamdeset lica aktivno uključenih u ovu nezakonitu delatnost. Utvrđeno je da je, po dobijenom uputstvu, taksativno navedena uništena dokumentacija u sva tri oblika, u papirnom, na mikrofilmu i u elektronskom obliku” (vidi okvir). Stijović kaže da je utvrđeno čak i to da je naknadno vršeno „sravnjenje“ uništene dokumentacije po nižim organizacionim jedinicama sa arhivom centrale u Beogradu, u sva tri oblika, odnosno da je proveravano da li je dokumentacija za određena lica u celini uništena. Kao poseban bezbednosni problem Stijović navodi saznanje da su registri saradničke mreže prepravljani i tako vraćeni u arhive DB-a. Sve što se dešavalo i što se i dalje dešava u vezi sa tajnim dosijeima i zloupotrebama službe, za posledicu će imati sumnju u verodostojnost bilo kog dokumenta tajne službe, koji se u budućnosti bude pojavio. Stijović zbog toga smatra da je pre nego što se bude pristupilo otvaranju dosijea, neophodno utvrditi punu istinu o uništavanju dokumentacije i da to treba da uradi nezavisna državna komisija. U Rezoluciji Evropskog parlamenta, međutim, taj važan „detalj“ nije naveden. Sistematično uništavanje U informaciji koju je 15. marta 2001. godine sačinio tadašnji pomoćnik načelnika Centra RDB Beograd, Zoran Stijović, navodi se da je 7. oktobra 2000. održan sastanak u Institutu za bezbednost na Banjici na kome je tadašnji načelnik V uprave, Miloš Teodorović izdiktirao načelnicima centara RDB-a iz Srbije koju dokumentaciju treba uništiti, što su oni ubeležili: • dosijea Prethodnih obrada i Operativnih obrada od 1998. godine, koje se odnose na lica iz DOS-a i Otpora - njihove kartone iz kartoteke - delovodnike i mikrofilmove za ovaj period - izveštaje o proverama - pomoćne dosijee za ova lica, koje vode operativni radnici, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike • mesečne izveštaje o radu za dve prethodne godine • dolazna akta za prethodne dve godine • planove rada operativnih radnika i organizacionih jedinica • polazne i dolazne depeše • operativno-instruktorske dokumente • saradnička dosijea i registre • dokumentaciju u vezi sa primenom OT mera (operativno--tehničke mere, praćenje i prisluškivanje bezbednosno interesantnih lica) • „očistiti“ hard disk u kripto-zaštiti • uništiti dokumenta vezana za materijalno-tehničko poslovanje • uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena, ukoliko ih centar ima Na osnovu analize dokumentacije i izjava utvrđeno da je u periodu oktobar-decembar 2000. došlo do grubih zloupotreba, nezakonitog ponašanja i sistematskog uništavanja dokumentacije RDB-a, kao i da su se stekli uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela, zaključuje se u informaciji.