Podozrive komšije

Indijska savezna država Kašmir ima oko deset miliona stanovnika, pakistanska delimična autonomija Azad Kašmir oko pet, a kineski deo svega nekoliko hiljada stanovnika. Indija i Pakistan su zbog Kašmira ratovali tri puta: 1947, 1965. i 1999. godine. Obe države su 1971. bile umešane u još jedan veliki oružani sukob, oko Istočnog Pakistana - danas Bangladeša, uzrokovanog egzodusom oko deset miliona izbeglica na teritoriju Indije. Pitanje Kašmira ostaje rak-rana u bilateralnim odnosima. U ovom spornom regionu obe zemlje su, uprkos negostoljubive okoline (Himalaji) i klime (večita zima), koncentrisale velike oružane snage. Iako obe strane pokušavaju, iz pomoć UN, da iscrtaju nove granične linije na spornom glečeru Sijačen, to se sporo realizuje. Do određenog pomaka u razvijanju saradnje došlo je posle pogibije 129 pakistanskih vojnika i 11 civila, koje je zatrpala ogromna lavina 7. aprila. Indija je tada ponudila pomoć u potrazi. Istovremeno se desio jedan istorijski događaj: prvi put posle sedam godina je jedan pakistanski šef države posetio susednu zemlju. Predsednik Asif Ali Zardari je boravio u zvanično privatnoj poseti grobu jednog mističnog islamskog svetog čoveka iz 13. veka, sahranjenog u provinciji Radžastan. Ali u kriznim regionima i verska poseta dobija na značaju, pa je putovanje dobilo zvaničan karakter, jer je indijski premijer Minmohan Sing iskoristio priliku da se sretne sa gostom i s njim ruča. Taj susret je uzbudio ratobornije Pakistance, koji odbijaju bilo kakve kontakte sa „krvnim neprijateljem“. Ali kritike su se čule i u Delhiju, gde upozoravaju vladu da mora da ostane na distanci prema Pakistanu, za koji se kaže da ne preduzima nikakve korake protiv terorista koji ugrožavaju indijsku bezbednost. Brojne greške američke politike na Srednjem istoku i indijskom potkontinentu proteklih godina dovele su do destabilizacije tradicionalno bliskih odnosa sa Pakistanom. Posledice kvarenja tih odnosa mogu ozbiljno da utiču na situaciju u tom delu sveta i dodatno je zakomplikuju. Sredinom aprila pakistanska vlada i opozicija su postigle ono što se smatralo skoro nemogućim: u parlamentu su se složili oko sasvim nove politike prema SAD. Poslanici su sastavili listu zahteva koje Vašington mora da ispuni kako bi se ponovo otvorili putevi snabdevanja NATO trupa u Avganistanu preko Pakistana. Ti za NATO životno važni transportni putevi su zatvoreni prošlog novembra, nakon što su američke bespilotne letelice napale graničnu postaju pakistanske armije i ubile 24 vojnika. NATO se, naravno, izvinio, ali to nije bilo dovoljno. Islamabad sada zahteva prestanak svih napada tih bespilotnih letelica koje su SAD - uz toleranciju, ali i podršku Pakistana - koristile za napade na navodne ili stvarne talibanske ciljeve u pograničnom avganistansko-pakistanskom području. ZAHLAĐENJE Od 11. septembra 2001. Pakistan je zvanično partner SAD u globalnom ratu protiv terorizma, ali je u toj saradnji došlo do osetnog zahlađenja. Januara 2011. jedan agent CIA je u Lahoreu na ulici ubio dvojicu Pakistanaca, a napad specijalaca na skrovište Osame Bin Ladena i njegova egzekucija maja 2011. izvedeni su bez konsultovanja vlasti u Islamabadu, što je bio očigledan dokaz da SAD nemaju poverenja u tamošnji režim. Pakistan je, sa svoje strane, tu akciju tada okvalifikovao kao povredu državnog suvereniteta, a sada je pomenutom odlukom parlamenta otišao i korak dalje. Americi je stavljeno do znanja da budući NATO transporti iz ili preko Pakistana u Avganistan ne smeju da sadrže oružje i municiju, već isključivo hranu i gorivo - što je posebno osetljivo pitanje zbog toga što polovina materijala potrebnih američkim trupama u Avganistanu dolazi preko Pakistana. Americi je osim toga zabranjeno da u Pakistanu angažuju dodatne obaveštajne saradnike ili plaćenike, a dodatni udarac Vašingtonu je i odluka da Pakistan uprkos pritiscima nastavi s realizacijom planova za gradnju gasovoda sa Iranom i Turkmenistanom. Ovo hlađenje odnosa s SAD dolazi kratko nakon što je početkom aprila američka administracija raspisala nagradu od deset miliona dolara za hvatanje Hafiza Muhameda Saeda, osnivača terorističke organizacije Laškar i Toiba („Armija čistih“). Saed danas mirno i neometano živi u Ravalpindiju, a pakistanske vlasti ne pokazuju nameru da ga hapse. NJega indijske vlasti optužuju da je organizator terorističkih napada u Mumbaju, novembra 2008, kada je poginulo 166 ljudi kao i niza drugih krvavih akcija u Indiji. Saed je svoju organizaciju, koju neki nazivaju novom Al kaidom, osnovao osamdesetih godina uz pomoć pakistanske tajne službe ISI, Saudijske Arabije i SAD, radi borbe protiv sovjetske okupacije Avganistana. Posle sovjetskog povlačenja, Saed se posvetio novom „svetom cilju“: oslobađanju Kašmira od indijske „okupacije“ i njegovom priključenju Pakistanu. Verovatno je i to razlog šta Islamabad ni ne pomišlja da ga optuži za terorizam, iako je, po pisanju britanskog Dejli telegrafa, u skloništu Bin Ladena otkriven „kompromitujući“ materijal koji dokazuje blisku saradnju pokojnog šefa Al kaide i Saeda. ZABRINUTOST Tu je i problem sa tzv. Hakani mrežom, frakcijom talibana sa bazom na pakistanskoj strani granice, koja uživa podršku pakistanske vojske i tajne službe. Amerikanci je vide kao jednu od najozbiljnijih pretnji za razvoj Avganistana posle povlačenja međunarodnih trupa, predviđenog za 2014. Čini se da isto misle i Pakistanci, koji energično odbijaju svaku odgovornost za terorističke akte u Avganistanu, za koje postoje dokazi da su planirani i pripremani na pakistanskoj teritoriji koju kontrolišu talibanska plemena, podržavana od dela pakistanske vojske. Posle napada od sredine aprila, kada su talibani raketirali strogo čuvani vladin i dilomatski centar Kabula (tada je poginulo 47 ljudi, od toga 36 talibana), avganistanske snage bezbednosti sve češće optužuju Pakistan za umešanost u te tragične događaje. Posle hapšenja prošlog vikenda petorice pobunjenika (trojica su Pakistanci) koji su pokušali u Kabul da prošvercuju kamion sa deset tona eksploziva, avganistanska tajna služba NDS je saopštila da su svi obučavani u susednoj zemlji i da su povezani sa ISI. Uhapšeni su navodno to i priznali. Na to je jedan neimenovani pakistanski obaveštajni funkcioner reagovao ovako: „Beskrajno optuživanje nas nikud ne vodi. Da li vi mislite da bi Pakistan želeo sam da se izoluje suprotstavljajući se naporima 43 države da stabilizuju Avganistan?“ Dodatnu zabrinutost, i to ne samo Amerikanaca, izaziva i činjenica da je Pakistan nuklearna sila u izuzetno nestabilnom regionu. Ako se zna da je centralna vlada u pograničnom području sa Avganistanom na severozapadu zemlje svu vlast faktički prepustila radikalnim, talibanima naklonjenim plemenima - uz obećanje da teroristi neće vršiti napade u Pakistanu - onda je jasno zašto se strepi da bi neke od islamističkih grupa mogle doći u posed nuklearnog oružja. Pakistan doduše uverava da su njegova nuklearna postrojenja i skladišta bombi bezbedna i da ih čuva na desetine hiljada vojnika. Pakistanske vlasti inače uporno odbacuju bilo kakvu krivicu ili odgovornost za upade talibana sa njene teritorije u Avganistan. Pogotovo negiraju optužbe da vojne ili civilne tajne službe obučavaju i finansiraju talibane kako bi izazivali nestabilnost u komšiluku. Talibani, kako je rekao onaj neimenovani pakistanski zvaničnik, imaju nepresušne finansijske izvore, počev od cirkulacije narko-dolara po Avganistanu, čija se vrednost procenjuje na četiri milijarde dolara - od čega talibanima sleduje deset odsto. Dovoljno da se finansiraju i najspektakularnije akcije...