Istina i njeni telohranitelji

Političke elite u Srbiji dele se na one koji veruju da se atentat na Zorana Đinđića i docnije sve u vezi s tim dešavalo baš onako kako je to zaključeno u akciji “Sablja” i na one koji bi bili srećni da čitava ta priča propadne i da se pokaže kao nejasna zavera prljavih političara, stranih službi ili čega već. Predaja Legije je prilika da se vidi koga u Srbiji zanima samo istina, bez obzira na to kome će ona naneti štetu.

Nalaz sa obdukcije Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, obelodanjen prošle nedelje u našem listu, tako je ispalo, nije u skladu sa proklamovanom istinom i time se nužno zameramo onima prvima, pa se oni tako i ponašaju.

Ako je Čeda Jovanović među onima koji su nezadovoljni, to je onda nekako očekivano. A što se Biljane Kovačević-Vučo tiče, već je krajnje vreme da neko kaže kako bi morala da se odluči hoće li da javno istupa u svojstvu pravnog zastupnika Vladimira Popovića ili kao javna ličnost od integriteta i moralnog autoriteta. NJene packe NIN-u, naime, gube na težini ako se zna da kao advokat znamenitog Bebe ima interes da stvari predstavi onakvima kakvima ih je predstavljala Vlada Srbije u kojoj je Vladimir Popović bio istaknuti aktivista.

U svojim ranijim izjavama, na primer, i sama gđa Kovačević-Vučo je priznavala kako je bila “vrlo iznenađena” kada se pokazalo da “te optužnice nisu tako jake kao što je izgledalo u medijima”. A sadašnji predsednik Đinđićeve Demokratske stranke Boris Tadić rekao je da je predaja Legije prilika da se otkriju “inspiratori i organizatori” zločina. Koliko nas inteligencija služi, to bi trebalo da znači kako Tadić misli da prvooptuženi u ovom slučaju nije nužno i inspirator i organizator.

Situacija za naš list, inače, nipošto nije nova. Od pre nekoliko meseci, propadosmo pišući o tome kako tužilac u slučaju Zvezdana Jovanovića ignoriše materijalne tragove i iskaze svedoka, što za posledicu ima mogućnost da je postojao još jedan atentator o kome istraga i tužilac ništa ne govore.

Svoju zlovolju zbog otvaranja takve mogućnosti iskazao je na početku i sam tužilac Jovan Prijić, a o tome je sa svojstvenim potcenjivanjem govorio i Zoran Živković, što je, bilo neugodno ne samo jer je Živković bio premijer u tom času, već i čovek blizak pokojnom Zoranu Đinđiću; dakle, očekivalo se da bude i lično zainteresovan da se doznaju svi elementi zločina. Tada izrečena polupodsmešljiva primedba glasila je “još će na kraju da ispadne da je Đinđić ubio sam sebe”, da bi se danas svako ko se usudi da posumnja u zvaničnu verziju, izlagao optužbi da “ponovo ubija mrtvog Đinđića”, kako to reče Čeda Jovanović.

Na sudu se, međutim, ispostavilo da su svedoci potvrdili ono što je NIN pisao. Tužilac se našao u neprilici. I ko je za to kriv - NIN ili tužilac?

I, umesto da se, imajući to iskustvo, sa povećanom opreznošću pristupi zvaničnim interpretacijama događaja opisanim u akciji “Sablja”, priča se ponavlja.

Ovoga puta neki drugi ljudi brane zvaničnu verziju, a da stvar bude gora, sve se podudarilo sa predajom Legije, što sve skupa “nije slučajno” pa tako objavljivanje obdukcionih nalaza Spasojevića i Lukovića prestaje da bude to što jeste, nego postaje “deo ukupne klime”, napravljene pojavom majica “crvenih beretki”, kapetanom DŽoom, da bi se sve završilo predajom Ulemeka Lukovića, implicira se, u ambijentu za koji je sam procenio da je “povoljan”.

Ono što i Biljana Kovačević-Vučo i Čeda Jovanović uglas zameraju, jeste “diletantsko tumačenje” obdukcionih nalaza.

Kako se odbraniti od optužbe koja igra na kartu stereotipa o novinarima kao “univerzalnim neznalicama”? Razumeju li se u u oblasti patologije i sudske medicine? Ne. A Čeda i BKV? Ni oni. A čitaoci, građani Srbije: sve sam go diletant. Najgore kod banalnih optužbi je to što teško možete i odgovoriti drugačije nego banalno. Dakle, taj odgovor je: mi ne znamo, nije nam ni posao, ali nam je posao da znamo ko zna. Provera autentičnosti podataka i dokumenata i, u ovom slučaju, verodostojnost zaključaka interna su stvar, nalaze se u domenu tehnologije novinarskog posla. Drugim rečima, garantujemo za pouzdanost. Ko ima protiv, neka kaže šta nije tačno, a ne: vi ste diletanti. I, pošto ste diletanti, ima da ćutite i gutate to što vam se servira.

Branimir Aleksandrić, čovek koji je potpisao obdukcioni nalaz, odmah je odgovorio da je do kašnjenja u obdukciji došlo jer su se čekali rezultati testa na HIV. Nije li to već nešto? A bilo bi još i više da je odgovorio i zašto su tela bila mrtvački ukočena u času kada NIN, u svome diletantizmu, tvrdi da više nikako ne bi mogla da budu, što bi, dakle, moglo značiti da je od časa smrti do časa obdukcije prošlo manje vremena nego što se tvrdi. Za barutne čestice koje ukazuju na ustreljivanje iz blizine, Aleksandrića nećemo da pitamo, jer njegovo je samo da konstatuje, ne i da tumači. Iako ni u tumačenju Aleksandrić nije loš, pa tako zna da iza teksta u NIN-u “stoje moguće zlonamerne tendencije”.

To je, takođe, stereotip, ni izdaleka svojstven samo direktoru Instituta za sudsku medicinu. Ako neko kaže nešto što vam se ne sviđa, jasno je da iza toga stoje “zlonamerne tendencije”. Tako, čak i kad tvrdite očigledne stvari, koje posle i na sudu budu potvrđene, dakle - u najboljem interesu istine, uvek ste izloženi opasnosti da neko kaže kako je to “ubijanje mrtvog Đinđića”.

Izvesno je jedno: šta god da je istina u slučaju pogibije Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, sa Đinđićem to nema veze. Premijer je već bio ubijen. Ima veze sa nečim drugim - sa potrebom nečijom da se, čim se postave pitanja koja im se ne dopadaju, zaklone iza mrtvog Đinđića.