U SANU cveta jugoslovenstvo

Samo su Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić imali privilegiju da ih je Josip Broz Tito prozvao jer mu se njihovo pisanje nije dopalo. Tačnije, jer mu je neko od skutonoša rekao da tu ime nečeg opasnog. Tako je budući dobitnik NIN-ove nagrade na velika vrata ušao u svet literature kada je posle petog izvođenja, a na Titovu intervenciju, zabranjena i skinuta sa repertoara njegova predstava Kad su cvetale tikve, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio Boro Drašković. Mnogo godina kasnije se ovaj komad igrao u Sloveniji i u Beogradu. Istoimeni roman je do danas ostao omiljeno štivo generacija čitalaca. Ovih dana, objavljena je nova knjiga Dragoslava Mihailovića pod nazivom Goli otok - knjiga peta. Kada se tome dodaju i njegove priče i drugi romani u kojima je doticao ovu temu, nameće se pitanje: Da li ste ispovestima dvojice junaka na gotovo 400 stranica, završili petoknjižje o Golom otoku? Mislim da sam završio svoj posao, a ako čovek to sme da kaže, možda sam završio i u literaturi uopšte. I sada putujem. Je li sve ovo što ste decenijama pisali o mučenicima sa Golog otoka, kao i vaše lično svedočenje, bila vaša misija, potreba, mora...? Ja to nikako ne bih nazvao misijom jer bi to bilo veoma pretenciozno. To je bio užasan zločin koji je retko viđen. Na Golom otoku je bilo ljudi koji su pre toga boravili u nekoliko zatvora i logora, i svi redom su govorili da takvog logora kao što je Goli otok nije bilo i da je to nešto najstrašnije što je svako od njih video u svom zatvoreničkom životu. Danas, posle 60 godina od kada ste bili na Golom otoku, imate li odgovor zbog čega su ljudi bili tako zverski mučeni? To je sve poteklo od Politbiroa, odnosno Josipa Broza koji nije mogao da zamisli da neko može na senku da mu stane, da mu skine sa revera mrvicu koja je pala na odelo. Reč je o nepojamnom narcizmu koji mu je bio svojstven. Na dva mesta sam napisao da je rekao Kardelju i Blagoju Neškoviću u besu, derući se da njih, golootočane, treba sve pobiti. I pokazao je to tako što je šakom prevukao preko grkljana. Vaš obožavani kum Borislav Pekić vam je govorio da je Goli otok bio tako užasan zato što su se na njemu između sebe obračunali komunisti. Koliko ima istine u tome? To, naravno, nije tačno. Drugi logori kazuju da se slično radilo i tamo gde nije bilo komunista, a razlika je samo u visini ili dubina tog terora. Poznavao sam ženu, Mađaricu, koja je bila u zatvoru i tvrdila mi je da nijedan čovek ne može da se odupre takvom, totalnom teroru kao što je sprovođen na Golom otoku. Jednog dana je izvršila samoubistvo. Šta vam je ostalo kao trajno sećanje na vreme provedeno u logoru? Da li je to bio strah? Jedna vrsta straha je bila tamo, ali strah je vladao i na slobodi. Strah od uzajamnog cinkarenja, jer je sistem u to vreme bio zasnovan na teroru koji je imao uspeha. Jeste li se vi bojali? Nema smisla, neukusno je da kažem da sam hrabar. Ali, jesam otporan. Imam otpor na strah. Naravno da sam na Golom otoku prolazio kroz strah, prolazio sam i kroz paniku, ali sam vrlo brzo uspevao da se od toga izlečim. Kada je Tito držao govor 1969. godine... Kada vas je prozvao zbog vaše drame Kad su cvetale tikve? Da. Kada je držao taj govor protiv mene, moj strah je trajao minut! Čim sam došao do izvesnog glasa u literaturi, ja sam se trgao i rekao sebi: Ne smeš da se plašiš. Mislim da me je literatura, naročito kritika, spasila u tim trenucima. Jer, ideja Partije je bila da me izbace iz literature, ali kritika to nije dala. Strah drugih ljudi zbog Tikava trajao je mnogo duže od vaše minute? Bili su to ljudi koji su me do juče vukli za rukav i nudili da me voze svojim kolima, a onda su okretali glave i bežali na drugu stranu ulice kada nalete na mene. Nisam im čak ni zamerao zbog toga, ali sam u nekim slučajevima ipak bio iznenađen. Desetak godina od tog događaja sa Tikvama, vaša kći Milica, sjajna glumica, postaće Titova pionirka, a ispred škole „Braća Ribar“ čekala su je dvojica okorelih Brozovih disidenata – tata Dragoslav i čika Matija Bećković. Pričala mi je da je obožavala druga Tita? Da, zapravo je preterivala u tome. Jednog dana, bila je valjda u drugom razredu osnovne škole, donela je kući nekakav album sa izlepljenim Titovim slikama. Moja žena Nena me i danas zavitlava kako sam pogledao album i pitao: Miško, dušo, a je li ti neko rekao da to radiš? Na to je ona ponosno odgovorila da nije niko već da je ona to sama, za svoje zadovoljstvo. Probao sam da joj sugerišem da napravi album sa lepotama naše zemlje, ali ona je volela Tita. A vi? Kako biste opisali svoj odnos prema njemu? Imao sam tu slabost da ga nisam voleo. Kao ni Milovana Đilasa, uostalom. U knjizi opisujete svoj slučajni susret sa njim. Gde je to bilo? U kući Matije Bećkovića. Milica još nije bila rođena, a Nena i ja smo otišli kasno kod Vere i Matije. Kratko smo sedeli, i na izlazu smo se u hodniku susreli sa njim. Taj naš oštar razgovor je potrajao pola sata. Domaćin je dva-tri puta pokušao da se umeša, mi smo ga ućutkali i nastavljali dalje. Na kraju mi je Đilas zamerio da nisam poštovao to što su oni pobedili velikog Staljina, a ja sam mu uzvratio: Vi ste pobedili samo jednog devetnaestogodišnjaka kakav sam bio ja. On mi je pružio ruku i rekao Vi ste pjesnik, i demagoški završio razgovor rečenicom I vi ste u pravu. Šta vam je donelo članstvo u SANU, a da nije markica za prevoz i akademski dodatak?Da li ste se dobro osećali u Akademiji? Nekada sam se osećao dobro, nekada loše. Poslednjih godina se dosta loše osećam, jer u našoj Akademiji cveta jugoslovenstvo koje ja ne podnosim. Moja porodica je stradala u Prvom svetskom ratu, kao i čitava Srbija, i zato smatram da je to nazovijugoslovenstvo krajnje opasno za Srbiju i da ona treba da traži druge izlaze iz svojih nevolja. Radeći na Čizmašima, celu godinu sam proveo u Vojnoistorijskom arhivu. I bio sam užasnut saznanjima do kojih sam došao. Tada sam, 1971. godine, zaključio da Jugoslavija mora propasti i da je za Srbiju pogubno da se bavi jugoslovenstvom. Pogledajte, u čitavom srpskom društvu niko ne spominje pitanje promašaja Jugoslavije. Postoji tri stotine raznih ustanova u Srbiji koje počinju sa jugo. Ne verujem da biste bili za to da se, promeni ime Jugoslovenskog dramskog pozorišta? Apsolutno sam za to. Insistirao sam na tome kao predsednik Upravnog odbora i JDP, ali nije prošlo. Zašto se to pozorište ne bi zvalo Srpsko dramsko pozorište, kao što je slučaj u drugim državama koje su se menjale, poput Austrije koja odavno nije Austrougarska, Češke, Slovačke... Ili, zašto se TANJUG zove Telegrafska agencija nove Jugoslavije kad Jugoslavije nema evo 25 godina? Zašto se Jugoslovenski aero-transport ne zove jednostavno Srpski aero-transport? To je smešno i to govori o maloumnosti ljudi koji vode Srbiju, a bogami i velikog dela srpskog stanovništva. Da niko ne ustane i ne kaže da je dosta tog ludila i da se zovemo ovako kako se zovemo?! Možda to nije najbolje na svetu, ali jeste najbolje za nas. Ipak, danas je priča o nekom novom izdanju jugoslovenstva sve prisutnija? Nemojte se zavaravati tom pričom. To se dešava samo i isključivo u glupoj Srbiji. Nikada Hrvati nisu želeli da budu zajedno sa Srbima. Pa znate da su uništili tri miliona knjiga štampanih na ćirilici. Najbolje je da budemo svako za sebe. Možda bi bilo bolje da je sa nama Republika Srpska, a možda i ne bi, ako bi se Hercegovci i dalje držali glupe Cvijićeve ideje o dinarskoj rasi koja je superiorna u Evropi, maltene u svetu, pa bismo ušli u sukobe oko toga. Srbija mora da opstane sama, takva kakva jeste, a nije bogzna kakva. Zbog čega vas ta tema o dinarcima toliko iritira? Iritira me jer je lažna, jer sam ja bio na jednom mestu gde sam mogao da vidim kako se ponaša dinarska rasa, a i drugi ljudi. Kako su drugi ljudi, koji nemaju taj oreol da su najbolji, umeli sjajno da se drže, a kako dinarska rasa brzo poklekne i radi sve najgore. Na Golom otoku, o kome govorim, najgore su se ponašali dinarci, pre svega Crnogorci, a potom Hercegovci. Teror na ovom ostrvu uveden je preko hercegovačkih Muslimana, ali Crnogorci su brzo uzeli prevlast i držali je do kraja. Od 25 paviljona, u 22 su sobne starešine, oni koji sprovode teror, bili Crnogorci. Mnogi će reći da ste zbog ovoga što govorite pravi srpski nacionalista? Vi sada govorite kao Mirko Tepavac, suprug moje prijateljice Renate Ulmanski koju jako volim. Kad god se sretnemo, on kaže za mene – nacionalista! Meni je to smešno, jer bih ja njemu onda mogao da kažem kako je on hrvatski nacionalista pošto je poluhrvat i voli Hrvate. Nisam ja nacionalista, ja sam samo Srbin koji misli da je za Srbe glupo da budu Jugosloveni. Setite se kakvo je okruženje bilo oko Tita. On nije imao nijednog Srbijanca oko sebe, osim Rankovića. Srbijance u toj Jugoslaviji su mrzeli predsednik države i njegova žena koja je Srpkinja. Postoje dokumenti o tome koliko su njih dvoje mrzeli Srbijance. Prisetite se njegovih velikih državničkih putovanja po svetu, retko je kojeg Srbijanca vodio. On je poneo mržnju protiv Srbijanaca još iz Prvog svetskog rata... Tri puta smo probali sa tom Jugoslavijom, nije preživela i gotovo. Znam da godinama u SANU vodite pravi rat protiv štampanja rečnika Srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika. Zbog čega? Ja sam ušao u SANU 1981. godine i krajem te godine sam prvi put govorio u SANU da jezička politika Srbije nije dobra. I od tada to mislim i govorim. Tražio sam da se izvrši elektronska pretraga tog rečnika, ali oni to nisu hteli. Pustili su me da to uradim sam uz pomoć nekih mladih ljudi. Pregledao sam 15 svezaka, od sadašnjih 18, i dobio sam sledeće podatke - u Rečniku koji izdaje SANU 16,3 odsto otpada na hrvatsku književnost. Na Skupštini SANU sam rekao: Ako svaka sveska ovog Rečnika košta milijardu dinara, onda Srbija sa svakom sveskom pomaže Hrvatsku sa 163 miliona dinara. Da li je to dobra naučna politika i iz kojih razloga mi to radimo? Na to niko ne odgovara, SANU se na to ne osvrće. Vi znate da je vaš predsednik Nikola Hajdin dobio priznanje najvećeg dela javnosti kada je rekao da se SANU neće baviti politikom. A ovo što vi tražiti jeste politika? Od petorice predsednika koje sam upoznao od kada sam u SANU, on je najbolji čovek i najslabiji predsednik. Mogu da pretpostavim da je jedina politika koja se sprovodi u SANU zapravo politika Krunskog saveta i verujem da ljudi koji to čine dobijaju i neki novac za to. U Odeljenju jezika, dok nije umro Milorad Pavić, bila su čak četvorica članova Krunskog saveta - Matija Bećković, Duško Kovačević i Predrag Palavestra koji je u prethodnom životu 30 godina bio član Saveza komunista. Znam da o aktuelnoj političkoj sceni ne želite da govorite. Pa, ipak, bliže se izbori, niste baš ravnodušni? Nisam ravnodušan, a to znači da neću izaći na izbore. Neću glasati jer ne vidim nijednu stranku koja je opredeljena za Srbiju. Ja nisam opredeljen za Srbiju zato što smatram da je ona najbolja na svetu, već zato što ona zaslužuje da se ljudi koji žive u njoj i brinu o njoj. Srbija je jako zaostala, ona je u opasnosti da se i dalje otkidaju njeni pojedini delovi, da ih prisvajaju druge države. Treba neko da počne ozbiljno da se brine o njoj, a to se ne radi. Gotovo 40 godina ste bili pod policijskom paskom, nikada niste mogli da dobijete siguran posao. Ne biste sve to lako preživeli da niste imali sjajnu ženu pored sebe, Nenu, koja je bila ekonomista puna razumevanja za sve što vas je snalazilo. Imali ste i sreće sa decom? Moja deca su prva klasa. Sin Branislav iz prvog braka je slikar, oženjen, ima decu i lepo živi u Lisabonu. Milica je glumica, ima muža i sina. Nena je celog života bila uz mene i pružala mi podršku. Pre nekoliko godina pravio sam bilans svog života u odnosu na gladovanje, i zaključio da sam, ne računajući Drugi svetski rat, gladovao punih 17 godina. Tri puta sam bolovao od tuberkuloze, policija me je pratila do 1990. godine... Da li je sve to zaista moralo zbog samo nekoliko rečenica koje je izgovorio jedan klinac? Ili zbog nekoliko desetina rečenica, svejedno je? Ćosićevo pudranje nosa Na jednom mestu u ovoj knjizi govorite o tome kako je književnik Dobrica Ćosić, recimo, kao gost Udbe, bio na Golom otoku, a u odsudnim trenucima, kada ste govorili o zločinima na Golom otoku na sednicama Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, on je često izlazio na „pudranje nosa“. U dugim godinama našeg poznanstva, nikad kod njega nisam primetio ni zrno saosećanja za patnje golootočana, napisali ste. Zbog čega? Ja sam sa Golog otoka otišao 1. juna 1952. godine, a on je došao možda 5. juna, ne znam tačno, i proveo je 15 dana. U ovoj knjizi pišem da je postojala verzija po kojoj je Dobrica imao svoj kabinet u Udbi, u Sekretarijatu unutrašnjih poslova Srbije, u Ulici kneza Miloša, gde je valjda proučavao dosijee golootočana. Tada sam te glasine olako odbijao smatrajući da su izmišljene i preterane. Danas ih ne bih tako lako odbio. Dobrica Ćosić zaslužuje onakav renome kakav je imao Maksim Gorki u Sovjetskom Savezu kod onih ljudi koji su bili u gulazima. LJudi su mrzeli Gorkog iz sve snage, a znate i šta je Solženjicin pisao o njemu. Iskreno da kažem, godinama sam se nadao da će Dobrica Ćosić, kao talentovan pisac, pokazati neko razumevanje. Ali, on to nije nikad, ni za jednu mrvu pokazao. A kada je napravljena knjiga o aktivnosti ovog odbora tokom pet i po godina njegovog delovanja, unutra je bilo sve što je rađeno, samo nijedno moje predavanje, nijedno slovo od onoga o čemu sam govorio povodom Golog otoka. Čak ni tema nije spomenuta. Međutim, jedno od ta dva moja predavanja Udba je registrovala na osnovu snimka prisluškivanja i ono se u dugim navodima nalazilo u mom dosijeu. Poslovođa putujućeg cirkusa Rođen 17. novembra 1930. godine u Ćupriji, gde je 1949. godine završio gimnaziju. U zatvorima i na Golom otoku boravio je od 1950. do 1952. godine. Zašto? Na to suvislo pitanje, ostao je nejasan i samo egzekutorima jasan odgovor, da je 19-godišnjak Mihailović bio član IB grupe. Zapisali su da je „Mihailović u svojoj neprijateljskoj delatnosti pored ostalog rada na liniji IB (ne kaže se kojeg rada, prim R.S.) nazivao druga Tita američkim špijunom i da je Tito raspustio SKOJ i da takođe namerava da rasformira omladinski pokret u Jugoslaviji. I da čini ono što je činio Gorkić. Ovo je govorio pred jednim učenikom koji nije ibeovac“. Zbog toga je uhapšen i osuđen na „15 meseci društveno korisnog rada“. Pisac danas kaže da je to možda i rekao, ali se ne seća. Godine 1957. godine završio je studije jugoslovenske književnosti. Ali, golgota se nastavljala. Promenio je desetak zanimanja. Bio je niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten); radio je u preduzeću za otkup koža i u fabrici šećera; bio je prepisivač, akviziter, prodavac jaja, paker koža; impresario u cirkusu Adrija, (u prevodu, poslovođa putujućeg cirkusa); urednik u listu Mozaik, publicista u časopisu Arhitektura-urbanizam (otpušten), novinar u listu za tehničko obrazovanje (otpušten), lektor, korektor i tehnički urednik časopisa Hrana i ishrana (otpušten); reporter i urednik u listu Novosti iz Jugoslavije, lektor za srpsko-hrvatski jezik u Poatjeu (1974). Tako je ostao slobodan umetnik, postao pisac koji je primljen u članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti.