Cvetko

Čujem, bre, da su konji, mislim, pravi konji, najbolja terapija za nervne bolesnike. Elem, dođe psihoterapeut sa ludakom u štalu i ludak, tu, provede dva-tri sata, dakle, ne protrči samo kroz štalu kao ovi, u pratnji televizijskih ekipa, a koji dajdžestirano objašnjavaju svoje, šatro, političke programe za Srbiju, za zemlju koja, praktično, više ne postoji. A pravog ludaka, dakle, onog što ima tapiju da je lud, dovedu u konjsku štalu na terapiju, da prinosi vilama seno u jaslama, da timari konje, da ih miluje, da uzima od konja dobre energije. To na ludaka ugodno deluje, to smiruje njegove raslabljene živce koje je izgubio slušajući po televizijskim kanalima Potemkinove priče o Evropskoj uniji i da Šutanovac šalje srpske vojnike na Kipar dok Kosovo, evo, gori. E, sad dešava se da se konji unervoze od nekog od ludaka koje im na terapiju privode i da oni, mislim pravi konji, polude. I konjski živci, brale, mogu, i te kako da se stanje. Recimo, kada Čedica iz Preokreta počne da lupeta, kada počne da drži govore u stihu, ah, kako me samo socrealističkim metaforama podseća na Majakovskog kada počne da recituje pesmu „Oblak u pantalonama“. Nego, zna se šta se radi kada se konj od ludaka unervozi. U štalu se, batice, puste holandski patuljasti kozlići, a oni su veličine domaćih petlića kikireza. Bajdvej, takvih je puna srpska domaća scena. Treba li, možda, da ih, poimence, nabrajam? E, ti holandski kozlići kada počnu konju da se motaju oko nogu, smire mu živce, tako da konj, mislim pravi konj, može da nastavi da razmenjuje energiju sa ludakom, da ga leči od nervnih bolesti koje nije teško zapatiti u Srbiji, zemlji sveopšteg ludila a kojoj su leđa okrenuli i stari arijski bogovi. K. G. Jung tera sa mnom ovčice, naslanja se na čobansku tojagu, pa kaže: „Možda, ovde, u Vidovu, treba da otvorimo psihijatrijsku kliniku i da ovcama lečimo, za početak, političke lidere. Jer, da li si primetio, kako se Đurđevdan približava, deru se sve jače, gotovo histerično, mlataraju rukama i snažno gestikuliraju. Podsećaju me na Čarlija Čaplina, kad ovaj imitira Hitlera.“ Pobusani ponedeljak. Bisa i Gari farbaju jaja za mrtve i nose ih na groblje, a što govori da je i običaj farbanja uskršnjih jaja drevni srpski običaj koji je, eto, preživeo „kulturološki“ teror pravoslavlja. Nego, ojagnjio nam se prvi ovnić u stadu i dali smo mu ime Cvetko. Tako su u „vunena vremena“ Mokranci zvali – Tita. Ah, Cvetko, kakav će ovan predvodnik biti još idućeg proleća! Siguran sam, vodiće moj ovčiji narod u „bolje sutra“. Javljam Biljani za Cvetka, a ona mi kaže da je baš sanjala da ćemo, posle dve „devojčice“, dobiti ovnića. U čast Cvetka smo se i naćifleisali i zaspali ko zaklani. A moja Crna mi, u snu, kaže: „Razmisli ozbiljno o Jungovom predlogu da u Vidovu osnujete psihijatrijsku kliniku. I, molim te, počnite od političara. Iz ličnog iskustva znam da riba od glave smrdi.“