Arhiva

AKUD od države

Svetislav Basara | 20. septembar 2023 | 01:00
AKUD od države
Krajnje je površno objašnjavati snažnu i sve očigledniju vezu između srpske politike i srpske estrade čisto ljudskom željom političara da deo estradne popularnosti iskoristi za svoje potrebe, mada ima i toga. Stvar je, zapravo, mnogo ozbiljnija, iako se to na prvi pogled ne bi reklo. U stvari, toliko je ozbiljna da su se njom bavili i umovi poput Bele Hamvaša i Johana Hojzinge. Ovaj potonji, autor klasičnog dela „Jesen srednjeg veka“, u jednom drugom, našim vremenima posvećenom radu, moderna društva naziva „puerilnim“, to jest „društvima koja umesto da odneguju decu do zrelosti muškarca, sama preuzimaju nezrelo ponašanje“. Takva društvena atmosfera veoma je plodno tle za uspon beznačajnosti svih vrsta; tako je posvuda u modernom svetu, Srbija tu nije izuzetak, ali je, da kažemo, ekstrem. Takozvana narodnjačka, turbofolk estrada, u Srbiji nije puko sredstvo političke manipulacije, ona je, da kažemo, srpska državna ideologija. Osnovne karakteristike puerilizma su sklonost beskonačnom uživanju i nizak prag tolerancije na bilo kakve neprijatnosti. U ozbiljnijim državama politika još uvek čini dirljive napore da pučanstvu ukaže na to da sklonost beskonačnim ushićenostima i beskonačnim uživanjima obavezno završava u beskonačnosti svih mogućih neprijatnosti. Naša, međutim, politička elita pučanstvo svesno huška na infantilizam i svesno ulaže ogromna sredstva u popularizaciju društvene imbecilnosti, što je kao na dlanu vidljivo posle svake pobede nekog od naših sportista, tokom trajanja Guče i Exit-a i naročito na ritualnim, takozvanim novogodišnjim koncertima folk zvezda. Tim manifestacijama infantilnosti prosto je nemoguće prići od političara koji se razgaćeni tiskaju oko bine, visoko podižući ona semantički subverzivna tri prsta ne bi li odaslali sliku o nama „koji imamo dušu“ i koji - za razliku od neidentifikovanih „njih“ - „umemo da se veselimo“. U takvoj atmosferi uzavrelog besmisla krajnje je besmisleno upozoravati lidere „lidera u regionu“ da ta tri prsta ne simbolizuju nikakvu „srpskost“ i da su u ezoteriji poznata kao „jarčeva glava“, jedan od ključnih satanističkih simbola. Optužujem li ja to naše političare za satanizam? Daleko bilo. NJihov greh je pragmatizam straćen na beznačajnost i efemernost. Kič, piše Bela Hamvaš, pogotovo nacionalno obojeni kič, uopšte nije zabava za mase. Kič u sebi nosi jasnu političku poruku. A glavna od tih poruka je odustajanje od visokih kriterijuma, od kojih su visoki kriterijumi u muzici možda ponajmanje subverzivni, iako ih nipošto ne treba potceniti. Fokusiranost na turbofolk dive i divove, razumljiva zbog njihove sveprisutnosti i opštepoznatosti, zamagljuje činjenicu da mi već dvadeset godina imamo turbofolk politiku, turbofolk privredu, turbofolk književnost, pa čak i turbofolk nauku. Kuda god da se čovek okrene, susrešće se sa zloduhom Guče i Ibarske magistrale, koji je prožeo sve vidove ljudskog života. Nadam se da je sada bliskost (u poslednje vreme sve više i fizička) između političara i velikana estrade nešto jasnija. I jedni i drugi, zapravo, lagodno žive od eksploatacije puste ljudske želje za odsustvom bilo kakvog stvaralačkog napora, za beskonačnim uživanjem i za apsolutnom neodgovornošću. U tom smislu mi nemamo posla sa politizacijom estrade, kako to neki naivno tumače, već sa estradizacijom politike i, posledično, pretvaranjem srpske države u amatersko kulturno-umetničko društvo. Velike sume koje se vrte u AKUD-u ne znače da su njegovi članovi profesionalci. Uopšte ne. I političari i pevači i pevaljke samo su dobro plaćeni amateri, ljudi, dakle, koji se sticajem tragičnih istorijskih okolnosti ne nalaze na svojim mestima, dakle u drumskim mehanama i po anonimnim firmama. Otuda je sasvim logično da zdušno, takoreći združenim snagama, ulažu u budućnost beznačajnosti, amaterizma i lakomislenosti, kao što je takođe logično da iz situacije u kojoj se ljudi i stvari ne nalaze na svojim pravim mestima, nastane haos. Poneko, Novak Đoković recimo, ipak uspe da unese nešto reda u taj haos, ali to - iza ove rečenice stoji autoritet zakona termodinamike – paradoksalno, samo povećava haos.