Škola kao zabava, život kao arena

Nikakva reforma ne može promeniti činjenicu da nema znanja bez učenja i da nema učenja bez napora. Rad i disciplina su uslov za postizanje svakog rezultata. To je uostalom svima jasno i zato niko i ne pomišlja da “demokratizuje” sistem treninga u sportskim klubovima, da “edukuje” trenere kako da naporan rad sa sportistima učine “zabavnim”. Jednostavno, rezultat u sportu - a tako je na svim životnim poljima - ne može se postići kroz igru i zabavu već samo kroz odricanje, rad i disciplinu. U sportu je to možda najočiglednije a osim toga, sport je suviše ozbiljan biznis da bi se neko usudio da tu prodaje maglu o demokratizaciji odnosa između trenera i sportiste. Uostalom, čak i mladi koji žele da postanu manekeni, poslušno i bez pogovora slušaju instruktore koji ih u agencijama obučavaju za taj posao. I njima je jasno da su tu došli da uče od onih koji znaju više od njih, a ne da im “demokratski iznose svoje stavove”. To su jednostavne istine života koje nikakav nazoviprogres i nazovievropejstvo ne mogu promeniti.

Nažalost, samo je “nova škola” postala poligon u kome se stvara iluzija da vaspitno-didaktički proces može biti neka vrsta neobavezne igrarije lišene svakog napora, u kojoj treba brisati razliku između učitelja i učenika, vaspitača i vaspitanika. Mnogi pedagozi se priklanjaju ovoj modi - neki iz konformizma a neki iz straha: zahtevati od učenika da ulože odgovarajući misaoni i voljni napor, nije preporučljivo u novostvorenoj društvenoj klimi. Takav nastavnik rizikuje da dobije etiketu autoritarca.

Mnogi roditelji se, takođe, zalažu za “novu školu”, ne shvatajući da time čine medveđu uslugu svojoj deci. Pre svega zato što će iz takve škole njihova deca izaći kao neznalice a drugo, mnogo pogubnije, zato što će ta deca biti neprilagođena i hendikepirana za utakmicu na kojoj se zasniva “novi, tržišni, svet”. Naime, nova pedagogija školu pretvara u zabavni park, briše razliku između učitelja i učenika, lenjivcima i nesposobnima ne daje jedinice i dvojke već cvetiće i listiće da se ne bi traumirali. S druge strane, kad napuste školu ova deca će se zaposliti u firmi u kojoj postoji nepremostiva razlika između gazde i radnika, u kojoj vladaju odnosi hijerarhije i potčinjenosti a ne dijaloga i pregovora. Ako ne rade dobro (a često čak i ako rade dobro) biće otpušteni bez milosti i bez objašnjenja i nikoga neće interesovati da li je to za njih traumatično.

Ukratko, problem sa reformom školstva je što ona po duhu i principima potpuno odudara od reforme društva. Dok škola stvara iluziju da svet počiva na igri i dijalogu, na radnom mestu postaje jasno da svet počiva na bespoštednoj borbi i hijerarhiji. To osvešćivanje za mnoge polaznike “nove škole” može biti bolno i... pogubno

Dr Radomir Živković,
Beograd