Lipa naša i njihova

Dakle, ode nas četvoro beogradskih di-džejeva da radi u Zagrebu, promoteri neki ljudi koji se žele uvezati regionalno, pa su tako postali dalji rod Mikser festivala. Zvuči fino. Došli tamo, sastali se sa domaćinima, večerali u restoranu „Prosikito“ koji se ne zove tako od reči proseko, nego od Robert Prosinečki, koji je, je li, gazda na lokal. Posle furioznog pripremanja za nastup stižemo na žurku, posetilaca ukupno 20, sa sve organizatorima. Prostor lep i velik, negde van gradskog centra, uzurpiran ceo posed i nekakve stare zgrade koje se godinama ne koriste. Prostor prazan i odzvanja. U šanku samo „sponzorska“ pića, dakle ne mož’ da se bira šta ti se pije, ako si na nešto alergičan - ćaos. Vrhunac žurke je imao 50 posetilaca (u hali koja prima 700), između ostalog pojavili se neki poznanici di-džejevi i TV zvezde da nas upute svojim komentarima u situaciju. Kažu to je Zagreb, scena od 150 ljudi. Dopisujemo se sa posetiocima „suparničke“ žurke, kažu i tamo prazno. Ugasimo muziku, odemo na jedinu treću opciju za provod. Neki disko klub u centru grada, kad ono poznata situacija koju znamo i kod kuće. Nijedna puštena pesma nije mlađa od 15 godina, sve sam go hit na hit, više muškaraca nego devojaka, svi su baš mačo i gledaju se mrko međusobno ili uživaju posmatrajući svoje mišiće na grudima. Dakle, Balkan. Par dana kasnije saznajemo da su naši domaćini bili neki veliki advertajzing magovi, a sad se grebu o budžet za kulturu, pa im zato kul ekipa ne dolazi u klub, a onda ovaj drugi suparnički klub propada, jer su ga se mladi zasitili, a onda se treći nije pojavio i svi se žale kako je dosadno, nemaju izbora, moraju da putuju u Beograd ili Berlin u provod. Pa čekajte, godinama sam verovala da je ta Hrvatska nešto bolja ili bar drugačija od nas, da tamo dolaze bendovi koji kod nas ni tri karte ne bi prodali, da oni imaju standard, da oni imaju bolje medije, bolju scenu... A kad ono lipa naša i njihova u istom sosu. Živela nam onda Jugoslavija!