Robovi mržnje i strasti

Užas u Bosni – usijanim nožem su joj sekli lice”, jedan je od mnogobrojnih naslova kojima ovih dana mediji počinju priču o devetnaestogodišnjoj Nemici Karli ili Bedini (čak joj ni ime niko sa sigurnošću ne zna) koja je samo jedna od žrtava savremenog ropstva i beskrupuloznog iživljavanja nad decom. Bilo bi već samo po sebi dovoljno monstruozno da se ne radi o priči koja je počela još pre deset godina a koju je tokom celog tog perioda jedini svedok užasa Sead Makalić bezuspešno pokušavao da ispriča. “Nemaš dokaze”, još pre nekoliko godina mu je rečeno u policiji. “Znaš kako je sa tim romskim porodicima”, objašnjeno mu je u sledećem pokušaju. Nakon par godina se ipak u policiji našao neko ko se setio da nije na Makaliću već na njemu da pronalazi dokaze i izašao na teren, ali se brzo vratio u stanicu sa uverenjem da ga zlostavljači nisu slagali kada su mu rekli da devojčica više nije tu i da je otišla kod majke u Nemačku. IŽIVLJAVANJE Svedoku nije preostalo ništa drugo nego da napravi fotografije i priloži kao dokaz koji nadležni nikako nisu uspevali da nađu. I da onda izađe pred kamere (ovog puta zainteresovane za njegovu priču) i kaže: “Gledao sam šta od nje rade. Nije jela, a komad hleba nije nikada imala u rukama, kao ni jastuka pod glavom. Milenkova ćerka i žena su je zlostavljale i udarale. Brat Milenkov, Miloš, naterao bi decu da je udaraju i tuku, a ona je plakala. Lično sam to slušao i gledao. Kažem Milenku šta joj rade, a on odgovori: ‘Ja uživam kad je udaraju, a ona plače’. I još će vam ljudi reći sve ovo. Doslovno su je terali da bude rob! Seksualno su se iživljavali nad njom. Dovodili su mnoge muškarce kako bi je seksualno zlostavljali i terali je da ima seksualne odnose sa psima.” Akteri ove priče su bračni par iz kalesijskog naselja Gojčin u BiH, Milenko i Slavica Marinković, ali i izvesna Kristina, majka zlostavljane devojčice. Svoju netipičnu zajednicu su otpočeli pre 10 godina kada se Milenko vratio sa privremenog rada u Austriji i sa sobom doveo još jednu ženu (nemačku državljanku) i njene četiri ćerke. Tri su navodno udate (policija proverava njihovu sudbinu) a četvrta je ostala u “porodici”, uz očuha i njegovu prvu ženu. Taj ostanak u porodici je podrazumevao spavanje van kuće i pored svinja, hranu za stoku, najteže fizičke poslove (pred komšijama su je terali da 400-500 metara vuče zaprežna kola), batinanje... Dakle, sve oblike nasilja koje jedno dete može da doživi, od fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja, do radno-ropskog odnosa. Ako na trenutak ostavimo po strani problem šta su (ili nisu) nadležne službe radile tokom protekle decenije i fokusiramo se na majku devojčice koja je bila svedok svih njenih užasa (čak je i lično doprinosila batinama) nameće se pitanje – u kom svetu mi to živimo kada i usvojitelji i biološki roditelji mogu da ispoljavaju takvu monstruoznost? “Zabrinjava i iskreno plaši porast broja slučajeva porodičnog nasilja u kojima su majke počinioci a deca nevine žrtve. Majke, poznate kao „vučice“, spremne da brane svoje čedo po cenu sopstvenog života, otiskuju se u beznađe i svojevrsno ludilo koje rezultira ubistvom ili teškim maltretiranjem rođene dece. Nažalost, u neslavnom porastu je i broj slučajeva, kao što je i ovaj u Bosni, u kojima majke spremno žrtvuju svoju decu svom novom partneru (dakle, nebiološkom ocu deteta), da bi na taj način iskazale veću privrženost novom partneru i dokazale da im prethodni život, pa samim tim i dete koje potiče odatle, ne znači ništa ili znači veoma malo. Čini se da se glavna bitka među ženama vodi oko muškaraca koje bi da zadrže za sebe a ne oko obezbeđivanja sigurnosti detetu koje dolazi sa njom iz prethodne veze. (Prisetimo se samo slučaja trogodišnje Katarine koju je majka podvodila partneru dok dete nije umrlo.) Ne mogu ni u postpartalnoj depresiji žene da nađem opravdanje za zločin koji počini prema svom detetu a kamoli ono što je ova žena prihvatala da se čini danima, nedeljama, godinama, uz njenu saglasnost i uz njeno prisustvo, njenom detetu, i to za novac”, kaže Dragana Ćorić, predsednica novosadskog udruženja Roditelj. POSLEDICE Ne, nije ona to činila zbog novca, već se plašila, tvrdila je majka devojčice. A kao dokaz te tvrdnje je uputila pretnju Makaliću jer joj je svojim mešanjem prekinuo sigurni dotok novca. Policija nije našla razlog da je uhapsi (bar je uhapsila bračni par Marinković), a socijalna služba nije pronašla elemente da je odvede na psihijatrijsku procenu. Uglavnom se sve završilo saopštenjem da je devojčica sada u sigurnoj kući i da se oporavlja. Oporavlja? Možda će joj prijati spavanje u čistom krevetu i verovatno će posle nekog vremena uspeti da podignu njenu kilažu koja sada iznosi 40 kilograma, ali je pitanje šta će sa njom biti i da li će ikada uspeti da se oporavi. Baš kao što je pitanje šta će biti sa svakim desetim detetom na Zemljinoj kugli, jer statistika kaže da je to broj dece koja su pretrpela neki od teških vidova zlostavljanja. Ozbiljna depresija je najčešći pratilac i najvidljivija manifestacija posledice, što dokazuje i skorašnja studija Instituta za psihijatriju Kraljevskog koledža u Londonu. Zaključak je izveden iz komparativne analize 26 nezavisnih studija, sa ukupnim uzorkom od preko 23.000 pacijenata, i u njemu stoji da su žrtve maltretiranja u detinjstvu dvostruko sklonije depresiji nego ljudi koji nisu doživeli zlostavljanje. Ako ovaj zaključak nije već dovoljno upozoravajući, glavni istraživač dr Andrea Daneze je spreman da mu pridoda još jedan - terapija lekovima i vrste lečenja koje su do sada primenjivane nemaju uvek veliki efekat na osobe koje su proživele stresno i nasilno detinjstvo, one drugačije reaguju na terapiju i doktorima je potreban novi pristup u lečenju. Ali to nije sve, upozorava naša sagovornica Dragana Ćorić: „Deca koja su zlostavljana u detinjstvu mogu da nastave svoj život na jedan od sledećih načina. Da se, kao u slučaju stokholmskog sindroma, vežu za svog otmičara ili onog koji ih maltretira, da ne žele da ga napuste ili da ga brane, kao što se desilo i sa Natašom Kampus u Nemačkoj, koja je godinama bila zatočena ali sa punom slobodom kretanja i koja nije htela da ode od svog otmičara. Druga deca će ćutati, sve dok neka strašna činjenica ne naruši taj krug ćutanja, kao što je u slučaju Austrijanca koji je decenijama silovao rođenu ćerku, koja je izrodila nekoliko dece iz te incestuozne veze i to sve pored majke koja ju je lično zatvarala u podrumu kuće. Treća mogućnost, koju poznaju i krivična i psihološka praksa, jeste da se takva deca nakon odrastanja pretvore u slične ili identične sadiste. Kad se jedno dete na ovakav način unesreći, nesreća ne ostaje unutar zidova, nego će je to dete kroz odrastanje prenositi dalje i drugim ljudima sa kojima bude dolazilo u kontakt. Ili, kraće: kada zgužvate parče papira u kuglicu i ponovo ga ispravite, nikada ga više nećete dobiti u onom besprekornom obliku kao pre gužvanja. To su ožiljci koji će ostati u duši takvog zlostavljanog deteta.” Ožiljci na duši i mentalni poremećaji, mogućnost da se postane ili suicidan ili monstrum - već je dovoljno dugačka lista, ali ona i dalje nije kompletna. Čitavo zdravlje je u pitanju, tvrdi grupa naučnika u studiji objavljenoj u medicinskom časopisu Arhivi opšte psihijatrije. Na uzorku od 18.000 ispitanika dokazano je da su zlostavljana deca u kasnijem periodu života bila daleko više izložena bolestima kao što su bolesti srca, artritis, astma, dijabetes... Kejt Skot sa Univerziteta u novozelandskoj oblasti Otago, vođa studije, to je objasnila: “Dugoročni stres, kao kod dece koja su dugo vremena zlostavljana, sa sigurnošću doprinosi zdravstvenim problemima, jer se nivo hormona stresa konstantno pojačava.” Statistika nam kaže još nešto - da jedna trećina zlostavljane dece postaje zlostavljač, jedna nikada ne podigne ruku na dete, a preostala ostaje zaglavljena u svojim depresijama i promenljivom ponašanju. Ali statistika nema posebnu kategoriju šta biva sa decom poput Karle kojima je uz konstantno pojačan nivo stresa zdravlje narušila i direktna sila i čiji problem nisu samo ožiljci na duši već i oni od noža. I nije jedina. Mozak zlostavljane dece Zagovornici zlostavljanja kao starog dobrog vaspitnog metoda su i pored svih studija koje su na impozantnom broju učesnika dokazale da zlostavljanje stvara trajne posledice, ostali skeptični i uvereni da se radi o zaveri psihologa i psihijatara koji im nude teorije da bi opravdali postojanje svoje profesije. Zbog toga su naučnici sa Londonskog univerzitetskog koledža odlučili da pruže materijalni dokaz - snimak mozga zlostavljane dece urađen magnetnom rezonancom. Oni su oformili dve grupe mališana starih do 12 godina, jednu koja je dokazano pretrpela nasilje i drugu koja se sa njim nije susrela, i uradili uporednu analizu moždanih aktivnosti u susretu sa nasiljem. Svima su pokazivane fotografije ljudi sa različitim izrazima lica, a moždana aktivnost zlostavljane dece se menjala u trenutku kada bi se susreli sa ljutitim licem na fotografiji. Zaključak do kojeg su došli je da mozak zlostavljane dece radi na isti način kao mozak vojnika koji su iskusili neposrednu borbenu aktivnost. „Pojačana budnost na okidače poput ljutnje i besa može da predstavlja reakciju prilagođavanja mozga ove dece, koja im na kratkoročnom planu pomaže da izbegnu opasnosti“, rekao je dr Imon Mekrori, vodeći autor studije, uz ogradu da na “duže staze” takve promene mogu da se tumače kao sasvim opipljivi neurobiološki faktor rizika za razvoj depresije i drugih mentalnih poremećaja u kasnijem životu. Primeri iz sveta Karlin slučaj, nažalost, nije usamljen i nije vezan samo za ovaj region. Događa se na svakom delu Zemljine kugle, bez obzira na to da li je reč o razvijenoj ili o zaostaloj zemlji. U isto vreme dok smo svi sa užasom pratili njenu sudbinu, Velika Britanija je bila zgranuta pričom desetogodišnjeg dečaka kog je majka primorala da živi u šupi godinu dana, da spava na poljskom krevetu pored kojeg je i urinirao, dok mu je jedina hrana bila sirovo meso. “Ovako nešto nikada nisam video, tako ne žive ni zatvorenici”, rekao je policajac koji ga je pronašao. Za to vreme u Avganistanu je udarna vest bila ispovest petnaestogodišnje Sahar Gul koja je takođe godinu dana bila žrtva supruga i njegove porodice. Povredili su joj oči, čupali nokte i kosu, a telo palili cigaretama. “Zaslužuju iste muke kroz koje sam ja prošla”, rekla je devojčica kada je konačno spasena. Najkraće je trajalo zlostavljanje trinaestogodišnjeg dečaka iz Kambodže kog je otac lancima vezao za električni stub – dva sata, pre nego što je pronađen i odvezan.