Ulaz za besmrtnost

Iščekivanje koje je raslo na Kroazeti - šta će reći Nani Moreti - okončano je u nedelju uveče u sali Limijer, u kojoj se odvijala završna ceremonija 65. filmskog festivala u Kanu. Festivalska publika je zadovoljno odahnula nakon što je italijanski reditelj, predsednik žirija takmičarskog programa, proglasio Mikaela Hanekea dobitnikom Zlatne palme. Adrijan Brodi, pijanista iz istoimenog filma Romana Polanskog, najavljujući ovo priznanje izgovorio je proročanski: „Onaj ko osvoji Zlatnu palmu biće besmrtan.“ Hanekeu je to već pošlo za rukom 2009. godine, sa filmom Bela traka. Novonagrađeni film LJubav, priča je o paru osamdesetogodišnjaka koji je suočen sa nedoličnom, degradirajućom prirodom bolesti i njihovoj ljubavi koja gubi bitku sa ništavilom. Snaga filma leži u izuzetnoj interpretaciji Žana Luja Trentinjana i Emanuel Rive, glumaca koji su obeležili francusko pozorište i film u poslednjih pola veka. Pravila, međutim, ne dozvoljavaju da film koji osvoji Zlatnu palmu dobije druge nagrade, pa su, iako favoriti, ostali uskraćeni priznanja za najbolju mušku i najbolju žensku ulogu. FRANKEnŠTAJN Među nagrađenima se ove godine našao još jedan značajni savremeni reditelj - britanski filmski veteran Ken Louč. NJegov film Anđeoski deo, jedina komedija u takmičarskom programu, osvojio je nagradu žirija. Ovoj priči o pripadnicima engleske radničke klase, osuđenim na socijalnu isključenost, Louč je dao neočekivano optimistički ton, koncentrišući radnju oko krađe najvrednijeg viskija na svetu koja im otvara mogućnost za novi početak. Dobitnik Zlatne palme 2006. godine, Louč, poznat po političkoj podršci radikalnoj levici, iskoristio je kansku pozornicu da pošalje poruku solidarnosti svima koji se bore protiv recesije i politike evropskih vlada koja vodi masovnom otpuštanju radnika. Nagrada za glavnu mušku interpretaciju je zadovoljila kritičare koji su se kladili na danskog glumca Madsa Mikelsena i njegovu ulogu u odličnom filmu Lov Tomasa Vinterberga. U filmu glumi razvedenog oca čiji život se pretvara u košmar nakon što je pogrešno optužen za pedofiliju. Ako je dosadašnji izbor bio očekivan, uzimajući u obzir ocene kritičara tokom festivala, odluka žirija da nagradu za najbolju režiju dodeli meksičkom reditelju Karlosu Regadasu zatekla je one koji su njegov film Post tenebras Lux (Posle tame sunce) ocenili kao potpuno nerazumljiv, dosadan i pretenciozan. Kritičari se nisu ustručavali da ga predstave kao filmskog Frankenštajna sa ambicijom da u isto vreme bude Terens Malik, Apičatpong Verasetakul, Lars fon Trir i Aleksandar Sokurov. Retki anglosaksonski glasovi su poredili ovaj film sa dadaističkim eksperimentima, u kome reditelj naročitu pažnju posvećuje svetlu, po uzoru na Andreja Tarkovskog. Regadas je stekao reputaciju autora kome u Kanu kritičari zvižde dok mu je žiri naklonjen. O Regadasu se govorilo i povodom zabave koja je organizovana u čast njegovog filma, na koju je upala policija i zaplenila nekoliko kartona meskala, meksičke rakije koja je u Francusku stigla u diplomatskim koferima. REALIZAM Iznenađenje je izazvala i odluka da Gran pri žirija ode italijanskom filmu Rijaliti Matea Garonea, koji je istu nagradu dobio 2008. godine za mnogo uspeliji film Gomora. Ideja je inspirativna – napolitanski prodavac ribe kome mogućnost da postane jedna od zvezda rijaliti programa menja život - ali bez onog zamaha velikih italijanskih majstora, poput Felinija, koga Garoni priziva u ovom filmu. Zbog velikog broja autora koji su već primili nagrade u Kanu, ovogodišnji izbor žirija su neki kritičari ocenili kao „akademski“ i manje smeo nego što je to bio slučaj prethodnih godina. Uprkos prisustvu nekih od najvećih savremenih reditelja u takmičarskom programu, u kuloarima festivalske palate se uglavnom moglo čuti mišljenje da je ovogodišnja selekcija bila slabija od prošlogodišnje, koja je dostigla izuzetan nivo sa filmovima Larsa fon Trira (Melanholija), Terensa Malika (Drvo života) i Mišela Azanavisijusa (Glumac). Odsustvo nagrada američkim i francuskim rediteljima (među kojima su i miljenici francuskih kritičara, Alen Rene i Leos Karaks) bio je povod za polemike, pa se tako mogao čuti komentar o antiamerikanizmu žirija. Nijedan od šest američkih filmova u takmičarskom programu nije osvojio nagradu, ali je Zlatna kamera za najbolji prvi film pripala tridesetogodišnjem NJujorčaninu Benu Zejtlinu, čiji je film prikazan u paralelnom programu „Izvestan pogled“. Ako se iz prikazanih filmova nešto može zaključiti o savremenom svetu - većina je urađena u realističkom ključu - ton je sumoran, od apokalipse društva kojim diriguje finansijska elita kod Kronenberga, preko različitih oblika nasilja u američkim i azijskim filmovima, do života koji se gasi u filmu koji je osvojio Zlatnu palmu. Kristijan Munđiju, nagrada za najbolji scenario Sloboda izbora Susret sa Kristijanom Munđijem u Kanu dogodio se tačno pet godina nakon što smo sa njim razgovarali povodom filma Četiri meseca, tri nedelje i dva dana za koji je dobio Zlatnu palmu. Međunarodna slava koju je stekao zahvaljujući ovoj nagradi, nije ostavila nikakvog vidljivog traga na njemu. Jedina razlika je što je onda bilo tek nekoliko zainteresovanih novinara, dok je ove godine bilo teško izboriti se za intervju. Munđiju je opravdao očekivanja – novi film Iza brda dobio je nagradu za scenario i nagradu za najbolju žensku interpretaciju, koju su zajednički odnele dve glavne glumice, Kosmina Stratan i Kristina Flutur, ispred nosa favoritkinjama Emanueli Rivi, Marion Kotijar i Nikol Kidman. Za razliku od prethodnih filmova, u kojima se bavio komunističkom prošlošću, Munđiju se u novom filmu okrenuo savremenom rumunskom društvu, iako bi radnja mogla da bude smeštena u srednji vek. Scenario je inspirisan knjigom novinarke Tatjane Nikulesku u kojoj su opisani stvarni događaji koji su se odigrali 2005. godine u jednom pravoslavnom manastiru u planinama Moldavije, kada je devojka koja je došla u posetu drugarici umrla nakon seanse isterivanja đavola. - Tražio sam priču sa velikim emotivnim nabojem koja će govoriti o važnim pitanjima, ali dugo nisam imao predstavu šta bi to moglo da bude, sve dok me nije zainteresovao ovaj događaj. Nisam, međutim, želeo da snimim film o isterivanju đavola, hteo sam da izbegnem ovaj senzacionalistički aspekt i usredsredim se na odnos dveju devojaka koje su odrasle u sirotištu, i na ljubav koju osećaju jedna prema drugoj. Stvarni događaji su mi poslužili kao osnova na koju sam nadogradio nove slojeve značenja. Želeo sam da se bavim pitanjem slobodnog izbora, ljubavi, onoga što su ljudi u stanju da učine u ime vere, da pokažem kako dobro i zlo mogu da budu relativizovani ako se vera shvati površno. Dve glavne glumice se prvi put pojavljuju na filmu. Na koji način ste radili sa njima? Jedna od teškoća ovog filma je bila rad sa glumcima. U ekipi su bili glumci različitih verskih ubeđenja, i često sam bio primoran da zaustavim snimanje i pričam s njima, da im objasnim da ne treba da mešamo lična ubeđenja i ono u šta likovi veruju, jer mi pravimo film. Prilikom snimanja prve scene, u kojoj izbije tuča, odjednom sam shvatio da glumci umesto da rade ono što bi trebalo, vode računa da ne ispuste krst. Zaustavio sam snimanje i pitao ih da li veruju da bi u takvoj situaciji imali vremena da razmišljaju o krstu. Neke scene su veoma nasilne, teško podnošljive i uznemiravajuće, i glumcima nije bilo lako da ih odigraju. Da li Zlatna palma nameće obavezu reditelju koji je osvoji? Šta mislite? Najveća odluka koju sam doneo posle Zlatne palme bila je da nastavim da pravim filmove na svom jeziku i da živim u Bukureštu, umesto da odem u Sjedinjene Države i pravim filmove na drugom jeziku. Nisam želeo da se moj život mnogo promeni, kao ni način na koji razmišljam o filmu. U Rumuniji imamo male budžete za film, ali smo zato slobodni. Ne osećam nikakav pritisak od toga da moram nekom da vratim pare, jer u rumunskom filmu nema privatnih para. Snimamo od novca koji država daje kao pozajmicu, tako da radim na način na koji želim. Za mene je mnogo važnije da nastavim da se bavim pričama koje dobro poznajem.