Tajna multiverzuma

Engleski fizičar DŽon Batervort jedne je večeri u Pensilvaniji pobedio čitavo tuce američkih studenata u bilijaru. Nije, ipak, trijumfalno viknuo „Batervort 1, Amerika 0“, jer je izvesno da bi i tuce britanskih studenata isto prošlo. Čestični fizičari, naime, suvereno vladaju zelenom čojom, pa ni Batervort nije izuzetak. To i ne treba da čudi, jer eksperimenti čestične fizike umnogome nalikuju bilijaru već na prvi pogled – zavitlamo jednu česticu ka drugoj, pa gledamo gde će i šta odleteti nakon sudara – ali je poređenje umesno i kada se vine do metafore. I u fizici „crna osmica“ naposletku mora da završi u rupi, svidelo se to igračima ili ne. Na jedan mogući ishod velike partije čestičnog bilijara koji se mnogim igračima ne bi svideo ovih dana planetarnu pažnju je skrenuo američki fizičar Brajan Grin. Velika imena koja se nižu u njegovoj biografiji – Harvard, Oksford, Kornel, i naposletku Kolumbija, gde je redovni profesor – Grina nisu sprečila da zadrži kontakt sa smrtnicima, te je postao i voljeni popularizator nauke. Međutim, jedna teorija koju zastupa, i na koju je prošle sedmice podsetio u „NJuzviku“, kad-tad će ga učiniti neprijateljem velikog dela čovečanstva – ako se pokaže tačnom. No, pre nego što otkrijemo o kojoj se zamisli radi, treba da se podsetimo na to šta se krije iza dva njena ključna pojma – inflatornog svemira i teorije struna. Ne da bismo ih razumeli, jer se fizika odavno odrekla ljubavi sa nama laicima, već da bismo objasnili da su Grinove zamisli ozbiljne. UNIVERZUM Inflatorni svemir je teorijski model koji, sve u svemu, kaže da se univerzum u nezamislivo malom delu sekunde nakon Velikog praska ekstremno proširio, a zatim nastavio da se širi sporije, što čini i danas. Naučna zajednica ovu teoriju naširoko prihvata, Grin je naziva najboljom kosmološkom teorijom koju imamo, a neka su njena predviđanja eksperimentalno dokazana. Drugim rečima, čini se da je to – to. Teorija struna, ili kako je još nazivaju „stanica znanja na kojoj običan čovek napušta naučni autobus“, pokušaj je da se sve elementarne čestice i osnovne sile koje među njima deluju – dakle i mi i sve oko nas – uredno spakuju. Opet smešno pojednostavljeno, ona kaže da su osnovni element stvarnosti stanovite strune koje vibrirajući stvaraju… pa, sve. Svaka je struna ista, ali različito vibrirajući stvaraju različite komade stvarnosti, i ako smo to želeli da shvatimo trebalo je da život posvetimo fizici. Za ovu je priliku važno samo to da je teoriju struna čuveni Stiven Hoking nazvao najboljim kandidatom za objašnjenje... pa, svega. Vreme je da fizičar podigne zavesu: inflatorni svemir („najbolja teorija koju imamo“) + teorija struna („najbolji kandidat koga imamo“) = multiverzum, kaže Brajan Grin. U redu – ne kaže. Ali veli: „Matematička analiza otkriva da svemir, dok se širi, tako efikasno troši svoje ’gorivo’ (koje je izazvalo „naš“ Veliki prasak) da je gotovo nemoguće da ga potroši. To znači da Veliki prasak verovatno nije jedinstveni događaj. Naprotiv, verovatni su bezbrojni drugi praskovi, i svaki bi stvorio sopstveni univerzum. Teorija struna u sebi sadrži enormno raznovrsnu kolekciju mogućih univerzuma. U sklopu inflatornog svemira, ti mogući univerzumi postaju stvarni. Tada bi naš univerzum bio samo jedan mehurić koji se širi u veličanstvenoj kosmičkoj kupki univerzuma – multiverzumu.“ Dva su puta kojima bi teorija da je naš kosmos samo jedan od milijardi kosmosa, ako bude potvrđena, na Grina i njegove istomišljenike mogla da navuče ljutnju čovečanstva. Kopernik, Darvin, Frojd, samo su neka imena koja su zadala strahovite udarce ljudskoj egocentričnosti i aroganciji. Da se malo našalimo – Kopernik je rekao da nismo u centru zbivanja, Darvin da nismo bogomdani, Frojd da uopšte ne znamo šta radimo. Da li ćemo izgubiti i poslednje što nam je ostalo u sefu unikatnosti? TEORIJE „Nekada smo mislili da je naša planeta centar svega, a potom smo shvatili da je samo jedna od mnogih planeta koje kruže oko Sunca, a onda da je Sunce, parkirano u predgrađu Mlečnog puta, jedno od stotina milijardi zvezda u našoj galaksiji, a potom da je Mlečni put jedna od stotina milijardi galaksija koje nastanjuju univerzum. Sada nam inflatorna kosmologija kaže da bi i taj naš univerzum… mogao biti samo jedan od mnogih koji nastanjuju ogromni multiverzum“, kaže Brajan Grin. To je dovoljno za instinktivno neprijateljstvo prema ideji multiverzuma, ali postoji osnova i za racionalno. Svi ti dodatni univerzumi, podseća Grin, i ne samo Grin, bili bi nam fizički nedostupni. I to nije pitanje bolje opreme ili naprednije teorije – to je ustrojstvo multiverzuma. Već nam se teorija struna smeje i kaže da ima plodova znanja koje nikada nećemo pojesti. Ona, „najbolji kandidat kojeg imamo“, tvrdi da živimo u svetu koji ima 10, 11 ili 26 dimenzija – opet, recimo deci da studiraju fiziku ako žele to da shvate, jer mi nikada nećemo moći – i da će nam zauvek dostupne biti samo one četiri koje znamo i danas. Drugim rečima, dokazani multiverzum, ili dokazana teorija struna, kandidati za najveći proboj fizike u budućnosti, paradoksalno bi bili i krunski dokaz da neke domene realnosti nikada nećemo osvetliti. Utehe radi, možemo se osvrnuti na komade stvarnosti koje nepobitno upoznajemo sve bolje iz dana u dan, mada i oni mogu da nas naježe. Japanski astronomi ovih dana slave pogled sa Havaja. Zahvaljujući njemu, mogli su da objave da su pronašli galaksije čija je svetlost do nas putovala 12,7 milijardi godina. Ako ovo otkriće bude potvrđeno, bio je to najdalji pogled u kosmos, pa shodno tome i u prošlost, u istoriji astronomije. Podsetimo, svetlosno putovanje od 12,7 milijardi godina znači da su srećni Japanci gledali vasionu kakva je bila pre 12,7 milijardi godina, takoreći u detinjstvu, tek milijardu godina stara. No, kako stoje stvari u astronomiji, verovatno će kroz nekoliko samo ljudskih, a ne svetlosnih nedelja ili meseci, neko i ovaj fantastični put u prošlost nadmašiti. No, ako dopustimo sebi jedan kliše, istinit, najveći razlog za optimizam u neutešno nedostupnom multiverzumu nalazi se u nama samima. Naučnici Nacionalnog instituta za srce, pluća i krv u Betezdi, Merilend, sredinom maja su, nakon opsežnog genetskog istraživanja, objavili da su retke genetske varijante – one koje nosi pet ili manje ljudi na svakih hiljadu – daleko češće nego što se ranije mislilo. To će, doduše, otežati genetski pristup bolestima, ali takođe znači da smo genetski raznovrsniji nego što se činilo. I da će tajni koje se mogu otkriti biti dovoljno da zabave sve naše generacije kojima multiverzum dopusti da se nakratko njime prošetaju. Uzbudljive godine fizike Kada ne razbija protivnike za bilijarskim stolom, DŽon Batervort razbija čestice. Profesor je čuvenog Univerzitetskog koledža London i šef njegovog tima koji radi na eksperimentu ATLAS, jednom od CERN-ovih čestičnih opita koji bi trebalo da nam kažu od čega je svet satkan. Već iz kratke prepiske sa novinarom NIN-a jasno je da je profesor Batervort oduševljen onime što fizici predstoji. „Ovo je veoma uzbudljiva godina za nauku. CERN-ov Veliki hadronski sudarač je već suzio područje energije u kome bi se mogao nalaziti Higsov bozon, i najavio da bi ta čestica zaista mogla postojati. Do kraja godine, to bi trebalo da znamo. Istražujemo fiziku u potpuno novom domenu, i stvarno je interesantno gledati da li Standardni model i tamo funkcioniše. Za sada se veoma dobro drži!“ Zašto u svemiru materija dominira nad antimaterijom, bez čega ne bismo postojali, još je jedno veliko pitanje fizike u kome Batervort očekuje brz napredak. „Naravno, moglo bi biti i drugih iznenađenja...“ Ruka spasa Natrag na Zemlju, i utehe ima još. Možda nam nauka nikada neće objasniti sve, ali će nam omogućiti doskora neslućeno. Pedesetosmogodišnja Amerikanka koju je paralizovao razorni moždani udar nedavno je popila kafu koristeći samo misli. Nakon ugradnje implanta, niza treninga i neizbežnih grešaka, misli pacijentkinje najzad su pokrenule robotsku ruku ka plastičnoj boci sa kafom, a ostalo je bilo uživanje. „Ovo je prvi put da su nezavisni stručnjaci potvrdili da je pacijent kontrolisao robotsku napravu mozgom“, rekao je Li Hohberg, neuroinženjer „Brejn Gejt“ projekta, čiji bi implanti vremenom mogli naglavce obrnuti život paralizovanih. LJudsko u kosmosu U poređenju sa kosmološkim pitanjima i odgovorima, gotovo dirljivo deluje priča o švajcarskom eksperimentalnom avionu na solarni pogon koji je prošle nedelje poleteo na prvo interkontinentalno putovanje. Piloti Andre Boršberg i Bertran Pikar bi od švajcarskog gradića Pajern do marokanskog Rabata trebalo da putuju brzinom od starih, dobrih, ljudskih 70 kilometara na sat. Magla koja ih je dva sata sprečavala da polete upečatljivo svedoči o stranputicama inače genijalne ideje o avionu na sunčev pogon.