Tragovi smrti na duši

Sa pripadnicima moje generacije, rođene pedeset i neke, delim nostalgično sećanje na hrabrog vojnika koji je skokom ispred zahuktale lokomotive sa koloseka izbavio zaigranu devojčicu, i za to od maršala Tita dobio sat sa posvetom. Kao jedinka, pamtim događaj koji je imao kraj manje srećan od ovog iz čitanke. Mesto - možda Lapovo, Kraljevo ili Stalać - i doba dana, obavijeni su maglom zaborava, neprozirnom i belom kao vodena para. Jasne obrise imaju samo otegnuti dvodelni zvuk pištaljke, trzaj vagona koji nije uspeo da strese ljudski grozd sa stepenica, i ženski vrisak... a za njim povike, kao umnogostručen odjek, i komešanje mase, koja se rastvara ispred mene i oca. NJegova mi se šaka odjednom spušta na oči. Kroz prste što mirišu na duvan ipak vidim ljude što užurbano nose povređenog. Trojica! Drže ga za ruke i jednu nogu. Onu drugu nosi stariji čovek držeći je ispred sebe tako da približno zadržava prirodan položaj u odnosu na telo unesrećenog. Dva-tri metra iza grupe je, i pokušava da ih stigne kao da hoće da je vrati na mesto... Nesanica Dosta kasnije, starija sestra moje drugarice iz razreda, maturantkinja srednje zubarske škole, skočila je pod voz i tako svih problema rešila muškarca s kojim je ostala u drugom stanju. Setio sam je se nedavno, pegave i lepe, kad mi je jedan mašinovođa ljutito rekao da „samoubice ne žali, majku im...“ Sedeli smo u dnevnoj sobi njegove kuće, ja na trosedu, on na fotelji ispred regala sa zbirkom šarenih bočica pića, nekim fotografijama i šoljicama za kafu, i pričali o poslu kojim se, dok nije otišao u penziju, bavio trideset godina. Gotovo svaki mašinovođa u svom radnom veku zgazi nekoga, ali ovaj je na duši imao više od dvadeset njih. Najviše u Srbiji? Najviše, žalosno je slegao ramenima. Ima u Novom Sadu jedan, rekao je mračno, sa dvojicom više, ali on je udario u „tristaća“ pa mu se prevrnula kola šinobusa. Poginula su mu i dva putnika, ako ću i to da računam... Bogdan me je sačekao na početku svoje ulice, živahan i mladolik. Dva meseca smo ugovarali sastanak, i sada je bio tu, nizak, krivih nogu, žilav, u kratkim pantalonama. Jednom će u razgovoru ispod regala, docnije, reći da mu je to što je u fudbalu naučio i da pobeđuje i da gubi, pomoglo da se nosi sa tim... tim što mu se dešavalo... tim gaženjima, je li... jer... i to je izbacio iz sebe u jednom dahu: šta on može on vozi voz ti se skloni, gde će, ne može ni levo ni desno nego pravo, neće valjda voz u livadu je l’ može on tu nešto bravo naravno da ne može! Da pođemo redom, Bogdane, od prve nesreće? Može, od prve. To ti je bilo šest meseci pošto sam dobio lokomotivu. I odmah troje... Muž i žena pošli na posao, a ovaj nije spustio rampu... Četiri godine posle robijao zbog toga. Ja čekao da završe uviđaj, trajalo pet sati, svi došli, gledali... meni rekli: mali, s tobom nemamo ništa, penji se u mašinu i vozi... Ja bio tu. Tad sam prvi put video mrtvog čoveka... Muž i žena. Pa ti kažeš troje? Bogdan gleda ispred sebe, ravna upaljač sa paklicom cigareta. Kaže: bilo i dete. Savest Biram reč, ne kažem: koliko si ubio?, već: koliko si zgazio žena, a koliko muškaraca? Gleda me začuđeno: ne zna, što bi ih brojao i razvrstavao. Mnoge mašinovođe ne kažu, kad dođu kući, za nesreću. Bogdanova žena je uvek znala: dođe crn kao zemlja i ćuti. Sipa nam kafu, postoji kod vrata kao da hoće da se uveri da sam dobar prema njenom mužu, pa uzdahne i tiho zatvori vrata za sobom. Koliko samoubica, a koliko... ovako? Ni to ne zna. Samoubice ne žalim, majku im jebem! I ne vidiš ga, samo neka senka. Kad dođem u stanicu, kaže mi otpravnik: Bogdane, ti si opet nekog zgazio, vidi kakva ti je mašina! Uzmem kofu i sunđer, i operem. Meni treba kilometar da zakočim, šta ja mogu? Je l’ mogu nešto? Tačno! Bravo! Ne mogu ništa! Imao sam samo dve grupne, onu prvu, i tu veliku, sve ostalo je bilo pojedinačno, sve na prelazima! Laže! Bila jedna na kanalu, na Sajmu kod Novog Sada. Išao je preko mosta i kasno ga video. Mogao je skočit’ dole u kanal, ali nije. Bogdan kaže da bi tako garant ostao živ. Ako je znao da pliva, dodaje turobno. Posle te velike, njegov pomoćnik istukao psihijatra: oni došli, čekali u medicini rada sa onima što traže uverenje da su zdravi za vozački ispit, čekali dva sata, i kad su ušli, pomoćniku ovaj rekao da se okrene prema zidu. Tako, na pola metra bio ispred zida, i sad mu ovaj kaže: ajde, penji se! Penji se ti, majku ti... pa udri! Inače, nema šta doktor... Samo posle te velike nesreće nije nastavio vožnju, inače: kad obave uviđaj, i raščiste prugu, popneš se pa voziš. Je l’ mogao nešto, je l’ bio kriv? Bravo, nije! I ta velika nesreća: šest nula osam, radnici se vraćali iz noćne smene, bila magla kao testo. Ispred prelaza jedan izašao da proveri da li ide voz, i mahnuo rukom vozaču da prođe. Bogdan samo video slova na autobusu tu, kao do one šljive u dvorištu... a onaj što je mahnuo vozaču - pobegao u selo. Stavlja upaljač na kutiju i kaže nešto što ja ne razumem. Šta si rekao, nisam čuo? Pročisti grlo: jedanaest. Jedanaest mrtvih. Bio im na sahrani. Stajao sa strane malo, sa kumom, za svaki slučaj, ako je kriv, neka ga streljaju, on neće da se brani. To je rekao i na uviđaju, kad mu je jedan rekao da se skloni od mase što se skupila, ako je kriv, odmah neka ga streljaju... šta je on mogao, je l’ mogao nešto, da je mogao on bi... Bogdan plače. Iz plavih očiju suze klize niz lice, pa na politiranu površinu stola boje višnje. On i sad ponekad na zadušnice ode i zapali jedanaest sveća. Kad je to bilo? U šest nula osam osamnaestog... Pre dvadeset tri godine. Sa dva prsta podigne cigarete i polako ih stavi preko mokre mrlje na stolu. Bili kod lekara, i on i pomoćnik, ovome doktor rekao da se penje uza zid, a ovaj... Osmehne se. Posle je malo radio na ranžirnoj stanici, vozio manevarku, sad je u penziji... Sina je zaposlio, isto mašinovođa. Odustanem da pitam da li je i on već... Na kapiji se čvrsto rukujemo, sportski. Ostane tu, krivonog i žilav, dok ne zamaknemo... U subotu, drugog juna ove godine, javile su novinske agencije, na samom ulazu u beogardsko naselje Plavi horizonti dvogodišnji dečak je nakon što se igrao na prostoru ispred kuće, istrčao na otvorenu prugu i stao ispred voza Budimpšeta-Beograd koji se kretao. Mašinovođa je videvši dete na 200 metara ispred sebe pokušavao da uspori kretanje voza, ali je bio isuviše blizu mesta gde je dete stalo da nastavi da se igra. Hrabrog vojnika nigde nije bilo...