Zvuci hedonizma

Pink Martini, Nuvel vag, Frajle, Zaz... Jedni za drugim, koncerti kojima su dominirali ženski vokali obeležili su, svaki na svoj način, minulih nedelja beogradsku muzičku scenu. Okej, provukao se tu i hard zvuk Metalike, na primer, ali ipak ćemo ovu prvu polovinu godine pamtiti po ženskom principu označenom u navedenim sastavima. I sve imaju gotovo identično nasleđe – počele su u klubovima ili na ulicama, svirajući muziku koju su kombinovale mnoštvom stilova, poznatih numera i prepoznatljivih ritmova. I sve su dostigle nivo muzičkih atrakcija, čiji su nastupi podržani bleštavim intrigantnim kostimima, odgovarajućim scenografskim rešenjima ili originalnim veb-dizajnom. I sve dobro plivaju u vodama onoga što bismo danas nazvali retro-šikom. I to je upravo ono čemu muzika neprestano teži - da postane spektakl, da nas pokrene iz akademskog doživljaja tonova. Samim tim, izvođači poput navedenih deluju upravo kao da su izašli iz mjuzikla i to onih izvornih, filmskih ili pozorišnih svejedno, u tako osobenim žanrovima i formama, da se pamte sve i da niste njihov ljubitelj. ROMANSA Zadržimo se za početak na grupi koja je upravo prošle nedelje očarala publiku u Areni. Pink Martini, sastav iz Harvarda i ne krije da su numere direktno inspirisane romantičnim holivudskim mjuziklima četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, s tim što su melodije i ritmovi sakupljeni iz različitih delova sveta, što njihovu muziku čini novom i modernom. Muzika se najbolje doživljava i približava publici ukoliko se izvodi na originalnim jezicima, u čemu članovi Pink Martinija očito uživaju, kombinujući razne dijalekte, od Dalekog istoka do Divljeg zapada. Jedna od pozvanijih osoba sa ovih prostora, koja je doktorirala na temi mjuzikla, dr Maja Ristić sa Fakulteta dramskih umetnosti, kaže da je muzika romantičnog mjuzikla našla odlično mesto u muzici grupe Pink Martini, pre svega zato što se na taj način oseća uticaj mjuzikhola i džeza koji su obeležili ovaj osobeni stil. „Pesma Lilly donosi zvuke sambe, salse, dakle muzike za ples, a u pravom mjuziklu se ne govori, već se pleše i peva. Ali i prema tome kako su nastale reči pesama, možemo da vidimo uticaje mjuzikla čija radnja je inspirisana svakodnevicom“, komentariše Maja Ristić. „Pesma Hey Eugene opisuje istinit događaj, susret pevačice sa mladićem u baru, sa kojim je flertovala i želela ponovo da izađe, ali on je uzeo njen broj telefona i nikada joj se više nije javio. Muzika danas, kao i mjuzikl, u ritmu plesa, džeza i etnomuzike priča one realne životne situacije, koje su se desile svakom stanovniku planete. U tome se publika prepoznaje. Ona želi da plati - muziku emocija i istine“, kaže naša sagovornica. A mjuzikl je hibridna forma, nastala iz pučkog, narodskog pozorišta i iz potrebe da se publika zabavi, pobegne od sumornog svakodnevnog života. Zato on u sebi sjedinjuje dramsku radnju, ples i muziku, prvenstveno džez, rok, pop, ali i note Štrausa i Šuberta. Zato je i pogodan za velike savremene koncertne događaje. „Priče mjuzikla su uglavnom lagane, eskapistične, melodramatične, patetične, površne, preuzete iz svakodnevnog života, gde se slava i sloboda kupuju zlatom, što se saopštava jezikom spektakla i estetikom džeza“, kaže Maja Ristić. Po njenom mišljenju, mjuzikl predstavlja i kulturu spektakla, za koju je važno ono što se prikazuje – izgled, prizor, slika i senzacija. „Vizuelno, spoljašnje je važnije od same poruke, a to su poruke i savremene kulture, koja je sinkretička, jer objedinjuje najrazličitije žanrove i forme. Niko više ne ide u pozorište ili u bioskop da bi nešto naučio ili da bi bio bolji čovek, to su demagoška shvatanja“. SENZACIJA Istraživanje publike muzičkog pozorišta u Beogradu, koje je Maja Ristić sprovela za potrebe svog doktorskog rada, pokazalo je da je mjuzikl žanr u ekspanziji i da publika voli ovu formu prvenstveno zbog žive muzike, lepih plesača i devojaka na sceni, ali i zbog provokativnih, erotizovanih scena. Da ima boljeg načina da se kroz pesmu i ples izazove reakcija publike, verovatno Madona, na primer, ne bi krenula od kabaretske tačke kojom počinje njen četvorodelni spektakl, kojeg smo imali prilike i uživo da vidimo. „Ne čudi što savremena kultura preuzima estetiku mjuzikla. To se naravno odlično vidi u Madoninim nastupima. Poruke njenih pesama, pogotovo sa početka karijere u numerama Like a Virgin, Papa don’t preach, Like a Prayer jesu provokativne, angažovane, pristupačne svakoj običnoj devojci, ali su upakovane u ikonografiju kiča, erotike i spektakla. Predstavljajući se kao svetica i „bludnica“ Madona je simbol brodvejskog pozorišta, koje je nastalo na Menhetnu gde se kreće populacija podvodača, prostitutki, pijanica i narkomana - baš kako piše Ronald Harvud u Istoriji pozorišta - neuglednih policajaca, uličnih prodavaca, muzikanata, ekscentrika i protuva, ali i običnih ljudi, koji obavljaju svakodnevne poslove. Brodvej je prostor koji i danju i noću vibrira energijom, opasnošću i bujnošću. On je vašarski, bučan i bestidan, sumoran i prljav. I upravo taj sukob hedonizma i realizma je njegova osobenost, koju je i Madona prenela na svoju estetiku. I sama njena muzika je puna kontrasta, mešavine popa, roka, tehna i romantičnih nota...“, zaključuje Maja Ristić. Tako neprimetno taj muzičko-scenski ulični stil prepisan najpre jezikom pozorišta, zatim i filma i televizije, neosetno je ušao na kulturnu scenu, postao njen nezaobilazni deo i naterao nas da ne razmišljamo o svakodnevici dok uživamo u pesmama koje o njoj tako lako svedoče. Ujednačenje različitosti Stapanje muzike i scene u jednu neraskidivu formu, možda je najbolje vidljivo na primeru filma Evita i patetične numere Don`t Cry for me Argentina koju izvodi upravo kraljica popa. Mjuzikl je komponovao Endrju Lojd Veber, autor Mačaka, gde ljudi preobučeni u mačke uz zvuke roka, popa, simfonijske muzike pevaju tužnu priču o starenju i usamljenosti. A Madonina muzika je upravo simbol glamura i siromaštva, što je odlika i kabaretske muzike. „Kompozitori su u mjuzikle sjedinili i balad-operu, operetu, narodnu folk-operu i crnačku muziku. To je prvenstveno urađeno kako bi se pomirile etničke razlike kultura u Americi. U eri globalizacije, muzika takođe treba da ujednači različitosti, zadržavajući njihovu autentičnost“, kaže Maja Ristić.