Zilotske zamerke

Radi se o uobičajenoj sporosti. Sada je na analitičarima, verskim, političkim, diplomatskim, da ga razmotre, takođe i na političarima, ali i intelektualcima. Stavova će biti različitih, neki će reći da je postignuto malo, drugi će saopštenju tražiti nedostatke. Srpski i hrvatski mediji susretu su posvetili zasluženi prostor. Takođe i Radio Vatikan, smatrajući ga „istorijskim“, kao i katoličke agencije. U pravoslavnom svetu on do sada nije zabeležen, a i u crkvenoj Moskvi je prećutan. Zilotski i antiekumenski srpski krugovi neizostavno su već našli zamerke patrijarhu zbog puta, šta ga nije najavio, a po njima je morao, mada će njihove „prave“ reakcije tek uslediti. U konzervativnom crkvenom i intelektualnom miljeu vlada neraspoloženje. Razloga za ushićenje sigurno nema. Kontakti između crkvenog Beograda i Zagreba održavaju se bez većih prekida. Patrijarh Pavle je bio na Kaptolu 1999, sa njim i sadašnji patrijarh kao episkop niški. Bogoslovski fakulteti uspešno sarađuju, teolozi se znaju i razmenjuju naučne radove. Nivo sadašnjeg susreta je izuzetan, gotovo ceo Sinod SPC razgovarao je sa Stalnim većem Hrvatske biskupske konferencije, u kome su svi nadbiskupi, uz kardinala, koji je zagrebački nadbiskup. Ovo mu daje „istorijsku“ dimenziju. Već postojećim komisijama obeju strana za dijalog daje se, kako je rečeno, odlučan podsticaj za „nastavak započete saradnje“. Iz saopštenja saznajemo, što treba oceniti kao najvažnije, da će se „svi događaji iz prošlosti razmotriti pošteno i odgovorno, kako bi se postavili zdravi temelji za život u istini među pripadnicima dvaju naroda“. Episkopati su svesni da ima „mnogo pitanja iz prošlosti koja su još uvek kamen spoticanja“. Ove konstatacije, koje su već rečene na drugim mestima, kada ih izgovore crkve koje u svom narodu imaju određeni uticaj, takođe i na kolektivnu svest, tada dobijaju drugi eho. Pažnja s kojom su srpski arhijereji primljeni od hrvatskog predsednika i premijera bila je primetna, tom prilikom izgovorene reči ukazuju na opuštenu i prijatnu atmosferu. Dok je Hrvatska završila put ka EU, Srbija ga tek počinje. U obema crkvama ima podosta evroskeptika, više u Beogradu, no ne i znatnog protivljenja. Tamo se ne može stići sa napetostima, takođe ni sa crkvenim. Vernici obeju zemalja se većinski izjašnjavaju za Evropu, koja je svakako „zajednica vrednosti“, u šta se mora ubrojiti i religija. Ono što se od ovdašnjeg regiona očekuje je dijalog o sadašnjosti i budućnosti, a i o prošlosti, ako je ona prepreka saradnji, kao što je to ovde slučaj. Srbi i Hrvati stotinak godina imaju konfliktne događaje, različito procenjuju zbivanja i ličnosti. Crkve su stvarale i učvršćivale neke od predrasuda. O tome treba da razgovaraju istoričari, teolozi, intelektualci. Na crkvenim ljudima je jevanđelski zadatak davanja i primanja oproštaja, zaborav se ne traži. Potvrda značaja sadašnjeg susreta bio bi dolazak članova Stalnog veća biskupa već iduće godine u Beograd, da se, između ostalog, razmotre bar neki rezultati komisija za dijalog.