Rakija, to sam ja

Nisam, naravno, bio upoznat sa detaljima protokola, ali nešto mi je govorilo da će se na Nikolićevoj inauguraciji služiti nadaleko čuvena „tomovača“, srpska rakija proizvedena u podrumima našeg novog prezidenta, umalo ne rekoh Vatikana. Ali da ne grešim dušu. Rakiju nisam probao, pa nije red da sudim o kvalitetu. Štaviše, lako je moguće da je „tomovača“ vatrena voda prima kvaliteta. U mom kraju - a tamo znaju šta je rakija - postoje dve škole mišljenja: jedni drže da mučenicu treba kupovati isključivo od domaćina koji ne piju (ti, bajagi, idu na kvalitet, a ne na kvantitet); drugi pak smatraju da treba postupati obratno i rakiju kupovati od proizvođača koji su skloni konzumaciji, jer ti (opet bajagi) znaju šta valja. Nastranu posluženje (bilo je valjda još nečega osim rakije), inauguraciona svečanost je, bar na mene, ostavila poprilično sumoran utisak. Takve svečanosti i inače su patetične i smorne, ali kada je i inaugurisani, kao u ovom slučaju, sklon smaranju i patetici, onda to vaistinu bude teško za gledanje, pa u tom smislu inauguraciju nisam nešto preterano pažljivo niti preterano dugo ni gledao. Zapalo mi je za oko, a možda me pogled i prevario, odsustvo bivšeg predsednika. Možda tako protokol nalaže. Ali Boris Tadić je, dame i gospodo, ipak ključna ličnost u Nikolićevom usponu na vrtoglave visine Andrićevog venca. Poslednje četiri godine Boris je svojski radio na Tominoj inauguraciji, sve misleći da radi, i to uspešno, u svoju korist, dočim je Toma Nikolić, sa svoje strane, davao sve od sebe ne samo da ne pobedi na predsedničkim izborima, nego da (sasvim zasluženo) zauvek ode iz politike. Ali eto, dogodilo se neminovno. Niti je Boris suštinski izgubio, niti je Nikolić suštinski pobedio. Pobedila je takozvana beogradska slavska čaršija, onaj parazitski skup večitih vladara iz polusenke, eminentnih, sarmojeda, dramosera i velikana „srpske misli“ koji uopšte nisu u stanju da misle. Pobedila je, dakle, vekovna inercija i bilo je sasvim u redu da se ta pobeda zalije rakijom iz šumadijskog lampeka. Da se - zbog porodičnih prijateljstava a (sve više sumnjam) i ličnih sklonosti - bivši predsednik nije onoliko i onoliko napadno udvarao rečenoj čaršiji i udarnički podilazio njenom lošem ukusu (to jest odsustvu ukusa); da nije onako radosno češljao šumadijske babe, đipao po utakmicama; da je umesto svega toga podržavao visoku kulturu, sve bi bilo drugačije. Ovako, ispalo je da ga je inteligencija izdala, iako stvar stoji sasvim drugačije: on je izdao inteligenciju i pomešao se sa seoskim đilkošima, estradnim „umetnicima“ i, uopšte, polusvetom koji ga je, takođe, izdao. Sasvim logično. Takvima ne treba predsednik poput Tadića, predsednik koji, da kažemo, liči na predsednika, koji je zaista završio fakultet, koji ima vaspitanje, koji vlada jezicima i koji (kad ne diže ona tri prsta) ume da se ponaša u takozvanom velikom svetu. Ovako, dobili smo predsednika koji liči na proizvođača rakije uparađenog za vašar. Mada u Srbiji simboli i simbolika nemaju neku naročitu prođu, to uopšte ne znači da simboli i simbolika ne deluju uzimali se oni u obzir ili ne. Predsednik, a pogotovo predsednik Srbije, daje opšti politički ton, svejedno što nema neka naročita ovlašćenja. Zbog svega rečenog, realno je očekivati da će se Srbija pretvoriti u veliko vašarište, u veliku, glibavu seosku zadrugu, u raj površnosti, nedovršenosti i neorganizovanosti. To, međutim, neće biti pad s konja na magarca, već dovršetak dugog i odvratnog procesa započetog sutradan po ubistvu Zorana Đinđića. Zasedne li Tadić u fotelju premijera, imaće izvesne šanse da promeni stvar, ali - sudeći po njegovim najnovijim izjavama i postupcima - on i dalje smatra (ili mora da smatra) da se istinski preobražaj Srbije može postići prekompozicijom postojećeg. Što znači: Kurta umesto Murte, Janko umesto Marka, muda umesto bubrega. To vam je, što kaže „naš narod“, pa smočite. I posle zalijte „tomovačom“.