Zemaljske slabosti besmrtnika

Jedna oficijelna i dosta protokolarna Godišnja skupština SANU privukla je pažnju javnosti i pre nego što je održana. Bolje reći tačka 14 dnevnog reda, za koju pojedini kažu da je kulminacija afere a drugi da je tek obična trzavica, bez većih posledica. Zato su zaslužni najviši organi SANU, koji su, najpre, doneli odluku o osnivanju Instituta ekonomskih nauka (na Godišnjoj skupštini SANU koja je održana 9. juna 2011. godine), a onda odlučili da ukinu sopstvenu odluku, kao i način kako da se to sprovede. Preciznije, u tački 14 predviđeno je „stavljanje van snage svih akata donetih na Godišnjoj skupštini SANU koja je održana 9. juna 2011. godine, koji se odnose na Akademijin institut u osnivanju iz oblasti ekonomskih nauka“. Prave razloge javnost nije uspela da sazna, čak ni posle Godišnje skupštine SANU, tako da se do nekih podataka moglo doći samo na osnovu materijala, pisama i izjava dopisnog člana SANU profesora Časlava Ocića. On je danima uoči Skupštine SANU medije zasipao materijalom vezanim za pitanja, sada već volšebnog Instituta ekonomskih nauka SANU. PODELE U njima se jasno vidi da je pitanje potrebe osnivanja Instituta ekonomskih nauka pri SANU pokrenuto u raspravi za okruglim stolom na temu Poreklo i ishod kriza, održanoj u SANU 20. aprila 2010. godine. Posle nekoliko krugova razgovora s više eminentnih naučnika-ekonomista koji su pokazali spremnost da se angažuju na istraživačkim poslovima Instituta, Časlav Ocić je sastavio Predlog za osnivanje Instituta ekonomskih nauka SANU (IEN SANU). Taj predlog je usvojen na sednici Odeljenja društvenih nauka SANU, Izvršnog odbora Predsedništva SANU, Predsedništva SANU, dobio je podršku Ministarstva prosvete i nauke, i konačno Godišnja skupština 9. juna 2011. godine donela je odluku o osnivanju IEN SANU. Glavne poslove oko njegovog osnivanja preuzeo je profesor Ocić. Još tada, u projektu za osnivanje, Ocić je naveo da taj institut „treba da brani i afirmiše opšte interese privrede i društva u Srbiji, a ne da se stavlja u službu nekih posebnih interesa“. Da bi postigao taj cilj Institut treba da je „nezavisan, iz javnih izvora (ne od tajkuna) finansiran, ozbiljan i odgovoran...“. Upravo okrilje SANU „omogućava nezavisnost u radu i predstavlja osnovu korisnog javnog (a ne polutajnog i partikularnog) delovanja i uticaja“ tako zamišljenog instituta. PRITISCI U međuvremenu bilo je mnogo pritisaka i uticaja da se institut ne osnuje, zašta je Ocić prethodnih dana u medijima prozvao dva postojeća ekonomska instituta. Naročito se apostrofira Institut ekonomskih nauka iz Zmaj Jovine 12, koji je, odmah po saznanju za namere SANU, tražio da Vlada Srbije uskrati podršku osnivanja IEN SANU, uz zahtev da se pokrene i postupak protiv Časlava Ocića. U međuvremenu je u dokumentima akademije IEN SANU u nekoliko navrata, preimenovan u ekonomski institut SANU. Iz dokumentacije koju je predočio javnosti, Ocić ujedno tvrdi da za ovu naizgled nevažnu „igru nazivima“ odgovornost snosi dosadašnji Upravnik poslova SANU (Dragana Petrović Rađenović), inače članica nevladine organizacije Ženska vlada Srbije. Da bi stavio tačku na pomenute optužbe, manipulacije i nepravne radnje, Izvršni odbor SANU je još 28. septembra 2011. godine predložio da se stavi van snage Odluka o osnivanju IEN SANU i da se proglase pravno ništavnim svi dokumenti koji se tiču njegovog osnivanja. A ovu Odluku upravo treba da ozvaniči Godišnja skupština SANU. Nekako baš na dan same skupštine u novinama se pojavilo i pismo, koje je faktički odgovor direktora Instituta ekonomskih nauka iz Zmaj Jovine 12, prof. dr Dejana Erića Ociću, na negativne napise vezane za ovaj institut a u kontekstu formiranja instituta SANU. KAFANA U pismu on negira da je ovaj institut pao na tako niske grane i da namerava da otvori kafanu u centru grada, kao i da je pred privatizacijom, ili „tajkunizacijom“, te da je Institut ekonomskih nauka u vlasništvu Republike Srbije, što sugeriše da je i sama Vlada Srbije prvo bila za inicijativu SANU, a onda se, izgleda, dosetila da već postoji institut u Zmaj Jovinoj, te bi bilo neracionalno formirati još jedan. Ali, pre negiranja svih ovih navoda profesor Erić ne propušta da naglasi da je Časlav Ocić bivši zaposleni u Zmaj Jovinoj i vršilac dužnosti direktora ovog instituta, aludirajući na Ocićeve nečasne namere. Tek da i Skupština SANU ima to u vidu. Već pri prvom pokušaju Ocića da zatraži odlaganje tačke 14 dnevnog reda, jer članovima SANU nije poslat nikakav pisani materijal koji bi predstavljao obrazloženje za donošenje jedne takve važne i, kako je rekao, dalekosežne odluke, došlo je i do prvih varnica između njega i predsednika SANU Nikole Hajdina, koji je predsedavao Skupštinom. Oštrim i povišenim tonom akademik Hajdin je odbio da dá reč Ociću, predlažući mu da to iznese kada tačka 14 bude na redu. „Dosta, ne može, idemo dalje...“, bile su reči koje je akademik Hajdin, upućivao Ociću, koji je uporno pokušavao da govori. Tenzije su još više došle do izražaja posle pauze, kada se akademik Hajdin sa govornice gotovo obrecnuo na članstvo SANU i, reklo bi se napoleonski naredbodavno, skoro viknuo: „Neka se jave diskutanti“, iako je pred sobom imao papir sa samo jednim imenom – Časlav Ocić. Pritom za obraćanje skupu odredio mu je pet minuta. Pred već poprilično ispražnjenom salom Ocić je objašnjavao kako je Izvršni odbor „odbio da čuje njegovo mišljenje“, zbog čega je bio prinuđen da u novinama obelodani pojedine radnje u vezi s volšebnim institutom, a sva zvanična dokumenta stavi na sajt Fonda „Slobodan Jovanović“, ujedno pozivajući na odgovornost sve umešane. A kada je proširio temu i počeo da govori o ogromnim ekonomskim gubicima nastalim u proteklih deset godina, najpre ga je potpredsednik Nikola Tasić opomenuo da je prekoračio vreme, a potom i predsedavajući Nikola Hajdin, opet odsečnim zapovedničkim glasom. Da jedna neprimerenost rađa drugu, pokazalo se odmah potom, kada je usledilo glasanje. Uprkos Ocićevog upozorenja da nema kvoruma, uz dobacivanje da ga ima, glasanje je obavljeno a da niko nije prebrojao prisutne i glasove za i protiv. Kasnije, u holu zdanja SANU u Knez Mihailovoj 35 bilo je akademika koji su ceo događaj smatrali skandalom, naročito pripadnici sektora društvenih nauka. Ali, kao što rukovodstvo SANU sa akademikom Nikolom Hajdinom na čelu nije htelo da se upušta u bilo kakvo objašnjenje svojih poteza i odluke, ni pre ni posle Godišnje skupštine, tako ni oni, osim zgražanja, nisu pružili razloge zašto se nisu javili da diskutuju o celom problemu. Valjda da ne pokvare onaj utisak da kada se SANU nađe u žiži javnosti to, uglavnom, nije u svrhu afirmacije ove eminentne institucije, već zbog odnosa unutar Akademije. Podele i sukobi, nejasne i tajnovite radnje, autoritarnost i politizacija, samo su neki epiteti koji odavno prate srpske „besmrtnike“. Ni na ovoj Skupštini nisu propustili priliku da to potvrde. Vremešni akademici Profesor dr Aleksandar Kostić, dopisni član SANU, poduhvatio se nesvakidašnjeg popisa akademika, čije podatke je nedavno predstavio na skupu u SANU. Zavirivši svakome u krštenicu, obznanio je ono što se naveliko govorkalo. Srpski „besmrtnici“ su prilično vremešni, uprkos više puta ponovljenim najavama podmlađivanja. U SANU prosek iznosi 72 godine, s tim što ga podižu redovni članovi – 76,4 (dopisni 65,14). Najmanje ih je u uzrastu od 50 do 60 leta (14 odsto). Gro članova (redovnih i dopisnih) ima od 60 do 90 godina – 86 odsto, s tim što je najveći broj prvih (42 odsto) zašao u devetu deceniju života. U ukupnom zbiru najvremešniji su istoričari, najmlađi medicinari.