Igra, zvezda, tim ili rezultat?

Fudbal je popularan jer je glupost popularna“, rekao je davno Horhe Luis Borhes uz dodatak da ne razume kako niko nije „sasuo u lice“ Englezima što su „napunili svet glupim igrama poput fudbala u kojima dominira snaga“. Pre nego što fudbalofili širom sveta ospu paljbu po slavnom argentinskom piscu, evo još jednog citata: „Fudbal je kao demokratija: stalno izaziva dijalog i polemiku“, izjavio je Visente del Boske, aktuelni selektor španske reprezentacije. A kao kontrast onome što je rekao Borhes, evo poznate misli slavnog francuskog književnika Albera Kamija: „Sve što znam o moralu i dužnosti dugujem fudbalu.“ Negde između staju izjave nekadašnjeg pape Jovana Drugog da je „od svih manje važnih stvari fudbal daleko najvažniji“, odnosno isto to samo malo drukčije italijanskog trenera Ariga Sakija „da je fudbal najvažniji među nevažnim stvarima“. Ali bez obzira na to da li ga volite ili ne, morate priznati da „ima nešto“ kad zaokuplja pažnju tolikih ljudi. U Španiji, Italiji, Portugaliji i Nemačkoj, polufinalistima šampionata Evrope, proteklih dana padali su rekordi u gledanosti: od oko 200 miliona stanovnika ove četiri zemlje, fudbal u manjoj ili većoj meri prati bar 80 odsto, pa makar eto, po Borhesu, svi bili „glupaci“. U polufinale su stigle tri „latinske“ ekipe i Nemci, predstavnici anglosaksonske fudbalske škole ali obogaćene kreativnošću koja Englezima nedostaje, zbog čega već decenijama ne mogu da urade ništa na velikim takmičenjima. Englezi su u Poljsku i Ukrajinu stigli sa sasvim solidnim timom, pojedinačno reč je o odličnim igračima, ali zbog svog „run&gun“ stila godinama već ne uspevaju da stvore igrača-mislioca, kreativca koji bi povezao redove i snagu i požrtvovanje stavio u funkciju igre. Zamislite engleski tim sa Ozilom, Inijestom, Ćavijem ili Modrićem... Bila bi to druga priča, ali takvi igrači se na Ostrvu, očito, retko rađaju. Od četiri polufinalista svako ima svoje adute. Evropski i svetski prvaci Španci imaju igru, a imaju je zato što imaju igrače koji je stvaraju. Od početka šampionata traje polemika u španskim medijima da li tim treba da igra s klasičnim centarforom ali Del Boske radi kako misli da je najbolje, a rezultati mu daju za pravo. Oba gola protiv Francuza dao je Ćabi Alonso, defanzivni vezni igrač, a dvostruki strelac je i „lažna devetka“ Sesk Fabregas, kao dokaz starog aksioma barba Luke Kaliterne da „gol daje igra, a ne igrač“. Dok Španija ima igru, Portugalija ima pojedinca koji odskače: Kristijana Ronalda. Da može i tako, pokazali su njegovi golovi protiv Holandije i Češke. Daleko od toga da Ronaldo igra sam, Portugalija ima vrlo solidan tim, ali u završnici gotovo isključivo zavisi od njega. Teoretski, jedan Ronaldo protiv 11 Španaca - od kojih su Kasiljas, Arbeloa, Ramos i Alonso njegovi klupski drugovi u Realu - nema šansi, ali fudbal je, valjda, jedina igra u kojoj autsajder ipak ima šansu da pobedi favorita. Ako Španci imaju igru a Portugalci Ronalda, Nemci imaju tim. I igru i pojedince. Germanska disciplina oplemenjena je „istočnjačkim vezom“ koji plete Ozil, Nemac turskog porekla. Nemci imaju sve, od odličnog golmana (Nojer), preko odlične odbrane (Humel, Lam, Badštuber...), preko sredine (Ozil, Kedira, Rojs, Šurle...,), do sjajnih napadača (Mario Gomez i Miroslav Klose). Kad god Nemci ovako dominiraju, aktuelizuje se čuvena opaska Gerija Linekera o fudbalu kao „igri u kojoj 22 igrača 90 minuta trče za loptom, a na kraju uvek pobeđuju Nemci“. Italijani imaju od svega pomalo, ponajviše znanje da igraju na rezultat. Možda su imali sreće sa penala protiv Engleza (kao što nisu protiv Španaca pre četiri godine u Austriji, takođe u četvrtfinalu), ali su bili daleko bolji i zaslužili plasman. Kladionice su odavno rekle da će finale biti Španija-Nemačka, repriza onog iz Beča 2008, ali ko god bude u finalu biće aktuelna misao Žan-Pola Sartra: „U fudbalu se sve komplikuje zbog prisustva protivnika.“