Srbija ne brine o saobraćajnoj bezbednosti

Istog vikenda poginule su tri devojke, od kojih dve sestre, u saobraćajnoj nesreći između Požege i Čačka. Kod Lazarevca su stradale tri osobe, dve kod Bačke Topole, jedan biciklista poginuo je kod Trstenika, a jedan motociklista na Zrenjaninskom putu u Beogradu. Gotovo svakog dana se na putevima Srbije dogodi saobraćajna nesreća, u kojoj neko strada ili biva povređen. Jedan od pokušaja da se doprinese rešenju je i grupa na Fejsbuku „Stop krvoproliću na putevima“, koju je osnovao Srpski komitet za bezbednost saobraćaja. Damir Okanović, direktor Komiteta, za NIN kaže da vrućina nije razlog nesreća. Ako bismo prihvatili vrućinu kao uzrok nesreća, onda bi zemlje ekvatorijalnog pojasa i Bliskog istoka morale da zabrane saobraćaj, kaže Okanović. Šta bi, u osnovi, bio pravi razlog povećanog broja saobraćajnih udesa? To je, pre svega, povećan intenzitet saobraćaja. Radi se o klasičnoj proporciji – što je veći broj vozila u saobraćaju i veći broj kilometara koje ta vozila pređu, veća je i mogućnost saobraćajne nesreće. Znači li to da je uzrok nesreća zakon verovatnoće i slučajnost? Problem i jeste u tome što saobraćajne nezgode nisu slučajnost. Kao što u razvijenim državama ni bezbednost saobraćaja nije slučajnost. Kako onda sprečiti brojne nesreće? Kvaka i jeste u tome što Srbija nema sistem koji može efikasno da spreči nastanak saobraćajne nesreće. To, pod jedan, znači da ne postoji odgovarajuća politička volja da se to reši, a, pod dva, da ne postoji ni odgovornost među onima koji su nadležni za funkcionisanje i bezbednost saobraćaja. Tu mislim na političku, moralnu, materijalnu, pa i na krivičnu odgovornost. Mi smo država gde broj poginulih u jednoj godini poraste za 10 odsto i zbog toga niko ne bude smenjen, ne podnese ostavku. Govorilo se da će novi zakon drastično smanjiti broj udesa. Zašto nije? To je kao i pitanje – da li ćete napraviti dobar ručak, ako samo prepišete recept. Zakon je samo oruđe za rad i on omogućava da preduzmete određene mere. Počeo je da se primenjuje od decembra 2009. godine i da ga nije bilo u medijima, ne bi bilo smanjenja saobraćajnih nesreća. NJihov broj je smanjen samo u 2010. godini, a već u decembru te godine počeo je da raste broj poginulih. Šta bi, uz sve to, bilo rešenje ovog problema? Najjače oružje u saobraćaju je obrazovanje, a zatim prinuda. Ključna stvar je formiranje stava kod učesnika u saobraćaju. A svega toga nema bez političke volje, jer je Srbija veoma pasivna i inertna u pogledu bezbednosti u saobraćaju.