Država biranih

Kad eks-najbolja teniserka sveta, Karolina Voznijacki, i prvi teniser planete, Novak Đoković (sa verenicom Jelenom i dva kučenceta), za svoje prebivalište izaberu Monako za to mora da postoje dobri razlozi. Osim neplaćanja poreza, oni u malenoj kneževini zajedno sa hiljadama drugih milionera uživaju totalnu bezbednost, sami su među sebi ravnima. Onih oko 300.000 turista, koji svake godine najčešće dođu u kratku, jednodnevnu posetu, nemaju šanse da vide slavne, lepe i bogate – osim kada oni sami to ne zažele. Skorojevići, kojih se starosedeoci gade, vole da svoj (ili unajmljeni) „bugati“ (košta preko milion evra) ili „rols-rojs“ kabriolet parkiraju direktno između izvrsnog hotela D`Pari i slavnog kazina, kako bi im se divile horde turista sa flašicama vode u rukama. A prilike za pokazivanje onih stvarno slavnih, bogatih, a ponekad i lepih ima na pretek: od trka čuvene Formule jedan u maju, preko svetski poznatog cirkuskog festivala (januar), Rolex-Masters teniskog turnira (april) pa sve do hiperekskluzivne izložbe jahti (u septembru). Stoga u oblakoderima i vilama svoje domicile imaju, osim nabrojanih šampiona, brojne sportske i filmske zvezde, berzanski špekulanti, industrijalci, a u novije vreme razni novobogataši iz Kine, Kazahstana i Rusije. Svi oni misle da ako su za kvadratni metar stana platili i do 50.000 evra, zaslužuju automatski i državljanstvo. Ali, kneževina pazi koga prima pod svoju zaštitu. Svake godine oko 500 hiperbogatih iz celog sveta zatraži državljanstvo, ali ga je 2010. dobilo svega – sedam! Mogu da budu rezidenti, da ne plaćaju porez na prihode i na nasledstva, mogu da troše šta žele – pasoš dobiti neće. Monako kao jedina zemlja na svetu svoje stanovnike (a ima ih oko 34.000 i oni dolaze iz 125 zemalja) deli u tri kategorije. Jednu četvrtinu čine oni rođeni u Monaku , koji po zakonu imaju pravo na pristojan, državni stan, koji mogu da nasleđuju. Nekoliko hiljada njih se nazivaju entfants du pays – deca zemlje, koji generacijama žive tu ali nisu nikada dobili državljanstvo. I oni imaju pravo na besplatnu zdravstvenu negu, školovanje i na stan po povlašćenim kirijama, ali su ti stanovi u tuđem privatnom vlasništvu, te država subvencioniše razliku između beneficirane i ekonomske kirije. To stambeno pravo nije nasledno i gubi se ukoliko se osoba, makar privremeno, iseli u inostranstvo. A treća kategorija su prebogati stranci, koji imaju neke lukrativne poslove u mini-državi (bankari, investitori i sl.) ili svoj širom sveta na razne načine stečen novac brane zakonima kneževine. Porez na prihod ukinuo je još 1869. godine vojvoda Šarl III i to je bio drugi revolucionarni potez u inače ultrakonzervativnoj katoličkoj državici. Prvi radikalan korak je bilo osnivanje kazina 1863. godine i od tada grad-država počinje da se otvara prema svetu. Tako je vladarska dinastija Grimaldi stvorila jedinstvenu formulu uspeha: luksuz, kocka i poreski raj. I dok je sve do sredine prošlog veka prihod od kazina najviše punio državnu kasu, sada on učestvuje sa samo tri odsto. Monako je postao i važan finansijski centar, sa desetinama banaka, koje u depozitima imaju oko 80 milijardi evra – najviše po glavi stanovnika na svetu. Marko Pičinini, ministar finansija i ekonomije, nedavno je demantovao da u Monaku ima sumnjivog ili prljavog novca. „Novac u Monako ne dolazi da bi se sakrio, jer onaj ko dođe ovde da živi to radi javno i prijavljuje se vlastima. Kod nas se ne može osnovati ili kupiti firma preko interneta, mi ne želimo lažne firme - poštanske sandučiće, već želimo da se obavlja stvarna ekonomska delatnost“, uverava on. A onda objašnjava zašto u monarhiji nema poreza: „Poreze su uveli Evropa i Amerika da bi finansirali Prvi svetski rat i kolonijalne ratove, što je značilo da bogati plaćaju a siromašni ginu“, i dodaje: „Monako postoji pošto postoji knez“ – što je potpuno tačno. Sadašnji vladar Albert II Grimaldi je 2005. nasledio svog oca, Renijea, koji je presudno uticao na modernizaciju zemlje, pristupio je Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope i uveo evro. Ali, Renije je prethodno uradio svakako presudni korak da od uspavane i bankrotirane kneževine učini magnet za svetski džet-set. On se 1956. godine oženio slavnom, lepom i bogatom holivudskom zvezdom Grejs Keli. Od svekra je dobio pozamašan miraz, kojim je startovao u modernizaciju. U tome mu je posebno pomogla revijalna štampa, koja je redovno izveštavala o princezinim aktivnostima – Monako je postao vest i počeo sve više da privlači bogataše i razvlašćeno evropsko plemstvo. Upravo ti „stari“ stanovnici su sada zgranuti nad novom najezdom hiperbogatih, mladih i nabusitih „stranaca“. Novi superbogataši su željni uživanja i raskalašnog trošenja novca u slobodnim trenucima. Oni sada dolaze sa njujorške ili londonske berze, iz Silicijumske doline, iz Kine, Turske, Rusije i Indije. Ne nose tamna odela i šešire, već jurcaju u papučama za plažu i šortsevima. „To su varvari“, citirao je jedan nemački list otmenu damu, koja se žali na buku koju prave ruski novokompnovani i neotesani milijarderi na svojim jahtama, usidrenim ispred njene kabine na plaži otmenog hotela Beach Club. Sa tih jahti, koje nekad koštaju po 100 i više miliona evra, trešti hip-hop ili još gori zvukovi, polugole i pijane plavojke se kikoću i vrište – dan i noć. Otmena dama se uzalud žalila upravi hotela – pomoći joj nema, jer ruski oligarsi prave tulum na otvorenom moru. Još se jada da su, posle Rusa, počeli da se po hotelu muvaju Kinezi, Indusi i čak prebogati Pakistanci! Ta „deca globalizacije“, kako ih je svojevremeno nazvao nemački nedeljnik Cajt, jesu razni belosvetski berzanski špekulanti, tipovi kojima je bliskost sa autokratskim režimima omogućila nekontrolisano bogaćenje, ali i vlasnici najuspešnijih inovativnih firmi. Danas širom sveta ima više od 1.200 dolarskih milijardera, a onih sa milion ili više dolara ima ravno jedanaest miliona – s tendencijom rasta. I dve trećine njih su sami stvorili ta bogatstva – to nisu naslednici industrijsko-finansijskih carstava iz prošlosti. I oni žele da pokažu da mogu sve. Jedan se trgovac nekretnina u Monaku jadao kako je nekada bilo i kako se sad odvija prodaja luksuznih apartmana. Dok bi se pre četvrt veka neki bogataš, nikako mlađi od 60 godina, pismom u proleće najavio da bi tokom leta voleo da obiđe neke od stanova u ponudi, danas ga na mobilni nazove neki tridesetogodišnjak, kaže da je u gradu, i da bi za sat-dva voleo da razgleda ponudu. „Onda potroši 10, 15 ili 25 miliona evra, želi odmah da se useli i već poziva goste na žurku“, kaže ovaj ekspert. Lovatori ne štede ni kad je kupovina jahte u pitanju. Dok je finansijska kriza smanjila obim prodaje manjih jahti, one najluksuznije, od 100, 200 ili čak 500 miliona evra, toliko su tražene da brodogradilišta ne stignu da isporuče sve, a vezovi u marinama Monaka su odavno zauzeti i pored visokih cena. Tako vez za jahtu dugačku 30 metara košta 247 evra dnevno ili 5.183 mesečno! Stoga, nekada i najbogatiji novokomponovani moraju da se zadovolje ukotvljavanjem na otvorenom moru. Tu onda prave svoje lude zabave, disko-zvuk se čuje i na obali, i nadaju se da će ih starosedeoci jednog dana pozvati na obalu i prihvatiti kao jednake. Kako je krenulo, doći će i do njihove integracije, što u slučaju Monaka znači da će se bučni novobogataši prevaspitati i postati neupadljivi starobogataši.  Grimaldijevi Dinastija Grimaldi vlada kneževinom od 1297. godine. Napoleon je ukinuo monarhiju i anektirao Monako, ali mu je Francuska 1861. dala nezavisnost. Sadašnji princ Albert II vlada i dalje apsolutistički, jer postavlja vladu, a i najveći je akcionar glavnih preduzeća. Bezbednost bogataša Monako ima najnižu stopu kriminala na svetu, što i ne čudi ako se zna da jedan policajac dolazi na svakih 100 žitelja. Za bezbednost bogataša i njihove imovine brine oko 520 policajaca i bezbroj privatnih stražara i čuvara i oko 500 non-stop uključenih video-kamera postavljenih na svakom koraku.