Blago pucketanje bičem

Ko je pre 140 godina vešto sročio ovo hrabro zapažanje? „Žena, onakva kakvom je muškarac obrazuje, muškarčev je neprijatelj. Ona može da bude samo njegov rob ili vladar, ali nikada njegov saputnik. To će moći da postane samo kada bude imala ista prava kao on, i bude mu jednaka obrazovanjem i poslom.“ Ne, nije niko o kome se uči na studijama ljudskih prava. Bio je austrijski pisac, i zvao se Leopold fon Zaher-Mazoh. Ništa mu nisu pomogle ove napredne misli, danas ga svako zna samo po neobičnom seksualnom ukusu, koji je njegovim prezimenom i imenovan. Upravo je zlosrećni Austrijanac dobra odskočna daska – neko duhovit bi primetio da bi mu se to verovatno dopalo – za pitanje da li se išta u našem odnosu prema nestandardnim seksualnim ćudima promenilo u poslednjem veku, ali svežijih primera ne manjka. Britanska spisateljica Erika Leonard, poznatija po pseudonimu E. L. DŽejms, nedavno je proslavila dvadeset miliona prodatih primeraka svoje knjige „Pedeset nijansi sive“. Prodala ih je za svega nešto više od godine, a daleko manje vremena bilo joj je potrebno da njeno delo uzburka duše širom planete. Jer, zaboga, ona piše o sadomazohizmu, a to je... sadomazo A to je šta? Čovek bi pomislio da nakon virtuoza pera, pisaće mašine i kamere poput Markiza de Sada, Leopolda fon Zaher-Mazoha, Henrija Milera, Pjera Paola Pazolinija i drugih, koji su umetnički obradili zbilja sve što jedno ljudsko biće seksualno može učiniti drugome ili sebi, za bune zbog nevaljalog seksa u umetnosti više neće biti prilika. A o „nijansama sive“ ratoborno se debatuje i usmeno, i štampom, i internetom. I tu nije bitno da li je nekog knjiga oduševila ili zgrozila. Poenta je u tome da je jedno, po mišljenju mnogih kritičara, bledunjavo književno delo izazvalo planetarnu reakciju samo zbog toga što za svoju osovinu ima jedan sadomazohistički odnos, odnos koji je prava dečja igra spram paklenih telesnih zamisli o kojima je pre više od 200 godina pisao najčuveniji francuski markiz. „Javnost ćete uvek zagolicati seksualnim temama, ona će uvek biti šokirana ako ispričate neku seksualnu neobičnost. One privlače jer je seksualnost i dalje pod velom tajne. Sve su religije tome doprinele, i takva je tajnovitost postala delom kulture. Uostalom, pogledajte kako to izgleda kod nas. Seksualnost je u srži čoveka, a koliko dugo raspravljamo o tome da li treba uvesti seksualno obrazovanje u škole? Znam iz svoje prakse da je ljudima i danas teško da sa decom pričaju o seksu, čak i kada je reč o osnovnim stvarima koje roditelji moraju deci da kažu kada ona dođu u određene godine. Odatle proizlaze i pozitivna i negativna uznemirenost“, kaže psihoterapeut i seksolog Minja Erić. Sagovornica NIN-a podseća da su granice „normalnog“ i „devijantnog“ u seksu dugo određivali Biblija i biologija – seksualnost je služila produženju vrste i formiranju porodice. „Sve što je izlazilo iz okvira najklasičnijeg seksualnog odnosa, sve što nije bila misionarska poza, moglo se podvesti pod ,nenormalno’. Razvoj društva je to menjao, ali taj je proces skorašnji. Deli nas jedva pedeset godina od vremena u kome su se felacio i kunilingus smatrali patologijom. Pa, ja sam učila psihijatriju iz knjige u kojoj su ti, danas normalni delovi predigre, bili svrstani u patološka ponašanja“ Halteri Ako su ti toliko voljeni, željeni, ma sanjani „delovi predigre“ pre samo pet decenija žigosani nenormalnima, kakve onda šanse imaju „zločestije“ krevetske zabave, čak i kada su potpuno benigne, poput recimo transvestitskih igara? Mada karminisani muškarac u halterima samo u filmovima može nekome da naškodi – Koliko su žena u stvarnosti zlostavljali i ubili muškarci u halterima, a koliko oni u uniformama „koje ulivaju poverenje“? – treba li podsećati na to koliko bi njegovom životu naškodilo kada bi javnost čula kako se zabavljao? Poslušajmo zato još jednom šta seksologija ima da kaže o „normalnom i nenormalnom“. „Savremena seksologija stoji na stanovištu da se normalnim smatra sve na što dvoje ljudi koji se vole i zajedno su dobrovoljno pristanu u seksualnom odnosu.“ Naravno, Minja Erić podseća na to da postoje seksualni činovi „koji izlaze iz okvira normalnosti“, i koji treba da ostanu takvi, ali svi se oni daju svesti na prisilne. I zoofilija je, naposletku, prisila nad životinjom. Što se ostalih „nevaljalosti“ tiče, ključna reč za njih trebalo bi da bude „intenzitet“, a to važi i za sadomazohizam. „Svako ima nekakav fetiš, a problem nastaje ako je on veoma intenzivan, ako je on jedini način da čovek doživi seksualno zadovoljstvo. Kada je reč o sadomazohizmu, tokom psihološkog razvoja ličnosti, svi prolazimo kroz definisane faze i mazohizma i sadizma, i nikada nema jednog bez drugog. Ti elementi ličnosti nalaze se u svakome od nas, te blage nijanse dominacije i potčinjavanja verovatno postoje i u svakom ,zdravom’ odnosu. Verujem da je knjiga o kojoj pričamo izazvala takvo uznemirenje zato što je u čitaocima pokrenula njihove sopstvene sadomazohističke impulse, koje inače drže pod kontrolom.“ Što se sadomazohizma u Srba tiče, Minja Erić ima iz prakse zanimljiv primer, primer koji bi trebalo da nas brine daleko više od toga što komšije vole da pucketaju bičem dok se maze. „U tridesetogodišnjoj praksi nikada mi se nije desilo da mi se za pomoć obrati muškarac koji je dominantan, koji je sadista. Dolazili su mi samo muškarci koji žele da budu potčinjeni. Možda je to zato što je u našoj kulturi muški sadizam prihvaćen, pa i nemaju razloga da ga smatraju problemom.“ Inače, što se komšija koji ne mogu da žive bez kože i lisica tiče, nije verovatno da ih imate, što je još jedan razlog zbog koga biste ih žigosali kao nenormalne. Tako postupamo prema svim manjinama, ne? Sva inostrana istraživanja – kod nas nisu rađena – kažu da parafilije, to jest „zadovoljavanja seksualnog nagona ponašanjima koja odstupaju od uobičajenih obrazaca“ nisu česte, uz ogradu da podaci mogu biti nepouzdani zbog stigme o kojoj smo već pričali. Istraživanje dvoje američkih naučnika, Sintije Ozborn i Tomasa Vajza iz 2005. godine, kaže da je među parafilijama daleko najzastupljeniji transvestizam – karmin i halteri, dakle, u 35 odsto slučajeva. Zanimljivo je i da mazohisti (osam odsto) ubedljivo vode nad sadistima (manje od tri odsto). Možda društvena prihvatljivost muškog sadizma nije karakteristika samo naše kulture. Važniji od ovih brojki, međutim, podatak je koji se provlačio kroz sva istraživanja seksualnosti. Greh „Pouzdano se zna da su parafilije zapažene u svim etničkim i kulturnim sredinama, i njihov procenat je sličan i u sasvim različitim zajednicama. Na njih, dakle, ne utiču socijalna sredina, kultura, stepen razvoja, obrazovanja…“ Pošto smo time valjda poslali na đubrište priču o „zdravim“ i „bolesnim“ narodima, poslednje redove ovakvog teksta treba ostaviti nekome sa „grešne strane seksa“. Amerikanka Eni Sprinkl glumila je u otprilike 200 porno filmova, izvela sijaset performansa na granici umetnosti i pornografije, bila striptizeta i prostitutka, a danas je poznati borac za seksualna prava, sa gostovanjima na tucetima poznatih američkih i evropskih univerziteta za sobom. Mada obavezama „razapeta“, kao nekada u filmovima, pristala je da za NIN da kratak komentar o „nijansama sive“. „Mislim da kontroverze nastaju onda kada ,nevaljalo’ pređe u mejnstrim. Sećaš li se Madonine knjige? Ili pirsirane bradavice DŽenet DŽekson na Superboulu? Kink u vestima pravi kontroverze, ne kink sam po sebi.“ I to je tačno. Uostalom, zato ste i pročitali ovaj tekst. Pedeset nijansi sive Posebno zanimljiva linija napada na „Pedeset nijansi sive“ je ona feministička, jer su se (neke) feministkinje u toj bici našle u istom rovu sa najtvrđim konzervativcima. No, nema tu ničeg čudnog. Nekim feministkinjama smeta to što je u knjizi muškarac taj koji je dominantan, što „slavi mušku nadmoć“. Nekima drugima pak sadomazohizam u literaturi smeta sam po sebi. I feministkinje se, kao i ostatak planete, dele na „seks-pozitivne“ i „seks-negativne“. „I ,devijantno’ i ,prihvatljivo’ su društvene konstrukcije, i sigurno je da postoji mnoštvo različitih shvatanja. Tako je i među feminstkinjama. Onima koji su ,izvan’ izgleda da se radi o jednom feminizmu, ali reč je o feminizmima, a onda unutar njih o velikim individualnim razlikama među teoretičarkama. Važno je razumeti da je to neslaganje normalno. Upravo je ta različitost shvatanja nova normalnost u seksualnome“, kaže Marina Blagojević, sociolog i stručnjak za rodne studije.