Miljokaz

Da ne pomislite kako sam postao opsednut samo ovcama, ajde da vam pričam o ovdašnjim prošlonedeljnim arheološkim uzbuđenjima, pogotovo što su vezana za rimsku, to jest starosrpsku dinastiju Septimija Severa. Jer, ne lažimo se više; ako je istočna Srbija dala desetak rimskih imperatora, bar pola njih je našeg porekla. Elem, belopalanački arheolog Zoran Mitić zvani Limunada, na koga je još pokojni Srejović ozbiljno računao, prošlog četvrtka je, prilikom arheološkog nadzora na Koridoru 10, iskopao miljokaz iz trećeg veka na mestu zvanom „Šuplji kamen“ kod Crvene reke. Miljokaz je, očigledno, bio postavljen pored starog rimskog puta, pored čuvenog Via militaris koji je od Niša ka Sofiji prolazio i kroz Belu Palanku, ondašnju Remizijanu. Pronađeni miljokaz je tri puta veći od uobičajenog; visok je 2,40 metara i debeo je pola metra. Podignut je u čast Aleksandra Severa (222-235). U gornjem delu miljokaza, između ostalog, piše: Imperatoru cezaru, unuku velikog Antonija Pija, sinu Marka Aurelija Severa, srećnom i uzvišenom najvećem svešteniku, ocu nacije... Sedim sa Limunadom u belopalanačkom kafiću „Laguna“ i piljim u miljokaz koji je smešten s druge strane ulice, pored fontane. I, pitam se naglas: Da li je mladi Aleksijan Marko Aurelije promenio ime u Aleksandar Sever da bi ga, što više, povezivali sa Aleksandrom Makedonskim? Na to Limunada žmirne mudrim okicama pa ustane od stola i kaže: „Odmah se vraćam!“ Tada K. G. Jung, moj guru iz Švice, počne na mene da viče: „Bruko moja! Zar je moguće da nisi znao da je još Septimije Sever, osnivač dinastije, obnovio kult Nepobedivog Sunca i da je često pohodio grob Aleksandra Velikog. A Septimijev sin Karakala tvrdio je da  u sebi nosi Aleksandrovu dušu, dok je Aleksandar Sever raspustio pretorijansku gardu i organizovao telesnu stražu kao čuvenu Aleksandrovu makedonsku falangu.“ Blenem u Junga postiđeno, presede mi, bre, espreso! Kad, eto Limunade sa nekakvim beleškama, i, sve se slaže sa onim što mi je Jung izdeklamovao!? Uveče, na „smederevcu“ koji mi je Bilja u „miraz“ donela, na mesečini, kuvam svinjske nogice i juneće džigerice za moje male šarplanince. I, pazi, brale, šta mi sine: nije li Sever samo naše ime koje se, sve do danas, zadržalo kod naše slovenačke braće? Baš kao i ime Istok. Pa i Jug. Samo Zapad, kao lično ime, nemamo. Zapad smo prepustili zapadnjacima, Evropljanima. Jer, Zapad je nešto što zapada, pada. Zapad je nesreća! Zato i Nepobedivo Sunce nije srećno kada mora na tu stranu da ide. Najzad, za Aleksandra Makedonskog, pa i za Aleksandra Severa taj zapad, ta strana sveta kao da nije postojala. Mesec pada iza Suve planine, a svinjske nogice i džigerice već su skuvane. San me hvata, a moja Crna zanoveta: „Meni nisi kuvao džigerice, mada ni ja prema tebi nisam bila fer. Nisam ti, recimo, otkrila da je dinastija Severa, u stvari, tvoja suvoplaninska rodbina.“