Nove pozorišne iluzije

Umetnost kostima je široko polje delovanja. Kostim je nešto što najpre vidimo, bilo da je u pitanju film, revija ili pozorišna predstava i na šta odreagujemo još pre nego što se radnja na sceni odigra. Da bi sve bilo upečatljivije, dobra ruka kostimografa je i te kako važna. Ponekad zahvaljujući dobrom kostimu pređemo i preko sadržajno loše predstave. Kostim nas zasmeje ili opčini svojim bojama, i svakako proizvede reakciju publike. Utoliko je posao kostimografa izrazito zahtevan. Angelina Atlagić je jedan od retkih naših kostimografa, koja je u svetskim okvirima postigla visoke domete, ostavljajući na stranim scenama seriju vanrednih scenskih kreacija koje se pamte. Kraj prošle godine završila je predstavom Uspavana lepotica u Mihailovskom teatru u Sankt Peterburgu u koreografiji Španca Naća Duata, za koju je radila i scenu i kostime. Predstava je tamo prihvaćena kao senzacija i dobila odlične kritike. Kostimi su toliko oduševili pozorišnu i modnu publiku, da su organizatori Aurora fešn vika u Peterburgu odlučili da prvi put kostime sa scene izvedu na modnu pistu. To joj je otvorilo novu saradnju sa istim rediteljem u istom teatru, gde će polovinom decembra biti nova premijera Romea i Julije, a ovog leta njene scenske kreacije obojile su prestave Lota u Vajmaru po motivima romana Tomasa Mana, odigrane u Vizbadenu u režiji Slobodana Unkovskog i operu Devojka i dve glave Isidore Žebeljan u Sijeni. lepotica O svom iskustvu u vizuelizaciji Uspavane lepotice, sa baletom koji predstavlja pik svetskog stvaralaštva, Angelina Atlagić kaže: „Pre samog početka rada, želela sam da se upoznam sa svim prethodnim izvođenjima, počevši od prvog 1890. godine. Pregledala sam video-snimke i fotografije iz različitih perioda i shvatila da je svako vreme donelo neku promenu. Međutim, malo je autora koji su imali priliku da rade svoje originalne verzije, a ne samo rekonstrukcije prethodnih izvođenja. Pružena mi je mogućnost da pre nego što počnu koreografske probe osmislim vizuelni deo predstave. Šest meseci posvetila sam istraživanju, izradi skica i idejnog rešenja. Inspiraciju sam pronašla u baroknoj umetnosti, dizajnu nakita i formama biljnog i životinjskog sveta. Što se tiče koncepta, odlučila sam da ne pravim radikalno pomeranje u smislu osavremenjivanja ili smeštanja radnje u neko drugo vreme. Ideja mi je bila da klasične baletske kostime približim ukusu savremenog gledaoca, da im dam lakoću, rafiniranu boju i nove materijale. Odlučila sam da za scenografiju koristim stare poznate tehnike baroknog pozorišta, klasične kulise, slikane rikvande i aplikacije na tilu, ali da im dam jednu svedeniju notu koja je bliža savremenoj estetici“. DISTANCA NJenu dosadašnju karijeru čini više od stotinu kostima rađenih pažljivo kako za domaće kao i za strane predstave. Od svih, najradije izdvaja svoju saradnju sa Tomažom Pandurom, sa kojim je najviše i radila poslednjih godina i ostvarila nekoliko izuzetno upečatljivih predstava u Nemačkoj i Španiji, koje su, kako kaže, „značajno unapredile njen kostimografski pristup“, kao i saradnju sa Slobodanom Unkovskim, sa kojim je napravila predstave koje su postale kultne u istoriji srpskog pozorišta, poput Pozorišnih iluzija ili Bureta baruta, te Aleksandrom Popovskim, Ivanom Popovskim, Dejanom Mijačem, Egonom Savinom, Nikitom Milivojevićem... A posebno, izdvaja saradnju sa Jovanom Ćirilovim na njegovoj režiji Nedozvanih. „Pored novog iskustva, a često i boljih uslova u inostranstvu, dobijate šansu da iz drugog ugla sagledate situaciju u domaćem pozorištu i da sa distance primetite i one dobre strane koje često, kada ste suviše blizu, ne vidite“, poredi Atlagićeva domaća i strana iskustva. „U Španiji se ekipa okuplja po projektu, nema stalno zaposlenih glumaca, a to ima svoje prednosti i mane. Svi su na raspolaganju dva meseca za pripreme i dva meseca za izvođenje predstave tokom kojih su potpuno koncentrisani na ono što trenutno rade. U Rusiji su glumci, a često i autorski deo ekipe, stalno zaposleni u pozorištu i to stvara jednu pozitivnu porodičnu atmosferu. Mi smo negde između i očigledno je potrebna promena. Volela bih kada bi se reforma u pozorištu radila po uzoru na Rusiju i Nemačku, koje ne svode pozorište samo na komercijalni model rada, već velikim dotacijama i ulaganjem prave predstave koje mogu biti i profitabilne. Umetnost i kultura moraju biti dotirani i mislim da je to za nas kao malu zemlju bitan deo očuvanja identiteta i podizanja opšteg kulturnog nivoa, jer je u proteklih dvadeset godina uništeno gotovo sve“. Govoreći o svojoj dosadašnjoj karijeri, Atlagićeva ističe da nije planirala da radi u inostranstvu, jer je ovde imala dobre uslove za rad, zanimljive predstave i reditelje s kojima je volela da radi. Prvi odlazak dogodio se 1997. kada je u Solunu radila sa Borisom Miljkovićem i Goranom Bregovićem na multimedijalnom spektaklu Tišine Balkana. Tamo se upoznaje sa Pandurom i tako su usledili pozivi za Sloveniju, Italiju, Švedsku, Grčku, Španiju, Nemačku, Tursku, Rusiju. „Prija mi što sam radeći u inostranstvu imala priliku da radim sa mnogim velikim svetskim pozorišnim umetnicima. Saradnja sa Mstislavom Rostropovičem u Boljšom, Vladimirom Malahovom u Berlinu, Blankom Portiljo i Belen Ruedom u Španiji, Naćom Duatom i Svetlanom Zaharovom u Peterburgu bili su velika čast, ali i prilika da iz blizine vidim kako stvaraju veliki umetnici. Pored velikog talenta uvek je prisutna i izuzetna, gotovo opsesivna posvećenost, kao i visoki zahtevi prema sebi i saradnicima“. DIZAJN Visoki svetski standardi podigli su, prirodno, i njen kriterijum: „Veoma sam samokritična i retko sasvim zadovoljna. Vrlo dobro vidim šta nije dobro i pokušavam da promenim i popravim sve što mogu do poslednjeg trenutka. Kada se podigne zavesa, nikoga ne zanima da li ste imali dovoljno vremena i novca, da li je ideja realizovana do kraja. U pozorištu nema “ali”, publika i kritika očekuju najbolje. Na svu sreću umem, kada mi se nešto svidi, potpuno da zaboravim da sam autor i uživam u predstavi kao publika koja se prepušta pozorišnim iluzijama. Ti trenuci su mi najdraži“, kaže Angelina Atlagić. Na pitanje koji su sada svetski trendovi aktuelni na planu modne scene i da li je i dalje dominantno osavremenjivanje stilova, poput neobaroka ili neoklasicizma, Atlagićeva kaže: „Volim da pratim dešavanja na modnoj sceni i čini mi se da se moda sve više približava likovnoj umetnosti. Pre svega zahvaljujući tako talentovanim dizajnerima kao što su Gotje, Mekvin i Galijano, koji su od odeće napravili umetnička dela, skulpture. To nije odeća koja se nosi već odeća koja se gleda. Nije čudo što su, prošle godine, dve velike izložbe - Dior u Moskvi i Mekvin u Metropolitenu - izazvale veliku medijsku pažnju u svetu. Dizajn odeće doživljava svoju kulminaciju; cipele, tašne, bočice za parfeme… postaju izložbeni eksponati“. Za kraj, ne možemo a da je ne pitamo i za „dizajn“ javnih ličnosti, pogotovo kod nas: „Nažalost tu ne mogu da budem blagonaklona. Estetika javne scene je često tragikomična“, kaže Angelina Atlagić. Konfliktni počeci Govoreći o glumcima koji su dosad u kreativnom radu bili inspirativni za oblačenje, Atlagićeva ističe slovenačku glumicu Polonu Juh, sa kojom je radila Molijerovog Mizantropa. „Ona je umela tako da nosi kostim da tim metrima tkanine udahne život i osećanja lika koji je tumačila. Kostim je postao neodvojivi deo njene uloge“. Kao drugo posebno mesto u njenom kostimografskom radu, zauzima Voja Brajović. „Naša saradnja počela je velikim konfliktom na Pozorišnim iluzijama, a završila se velikim prijateljstvom.“