Neokolonijalne pesme

Zamišljen kao konflikt osvešćenog pojedinca i društva kontrole, kao negacija autoritarne svesti u korist viših, oslobađajućih ciljeva, Totalni opoziv je, s jedne strane, anticipativni film koji ideološku polarizaciju čovečanstva ne vidi prevaziđenom ni pred kraj trećeg milenijuma kad se dešava radnja, a s druge, film koji pomnim očitavanjem tokova savremenosti političku konstelaciju budućnosti takođe vidi kao antagonističko polje nasleđenih političkih tenzija prošlosti. Prividno rivalitetski odnos između jedina dva dela planete koji još funkcionišu, Ujedinjene britanske federacije i Kolonija u stvari su odnosi dominacije imperijalne ideje (Federacija) nad Kolonijama, što je u stvari, globalni označitelj za neprivilegovana društva koja ne participiraju u istoriji. U ovoj toliko dramatičnoj ekstrapolaciji koju kao da je osmislio neki marksista, Totalni opoziv svoju viziju materijalizuje krajnje aktuelnim semantičkim poljem. Tako, na primer, posve u drugom planu filma, vidimo da je pismo u Kolonijama ideogramsko??? Na šalterima banaka vidimo tablice sa natpisima „Bank of New Asia”, a fizionomije koje nastanjuju svet Kolonija su rasni hibrid kinesko-malajsko-korejske rase. To su sve ovovremeni kodovi iz širokog označiteljskog spektra, koje film anulira ne baš zanemarivom oportunošću u izbegavanju imenovanja aktuelnih polarizacija. Britanska Federacija je u ovoj konstelaciji samo anglosaksonski password za metaarbitrarnu instancu zapadne provenijencije čija se imperijalna moć pokazuje kao represivni, tlačiteljski princip. Ova nimalo benigna sfera promišljanja metaustrojstava budućnosti, na drugoj strani ne minimalizuje ulogu pojedinca shvaćenu kao fundamentalnu logistiku ka putevima slobode. Totalni opoziv je zanatski besprekoran film, frenetičnog ritma i sa hipnotičkom futurističkom scenografijom. Možda ostaje za čuđenje što upravo njegov militarizovani junak pre svojom, po sistem destabilizujućom akcijom, priziva duh Pobesnelog Maksa no Arnolda Švarcenegera iz prethodne verzije. NJegove manjkavosti su uočljive ali ne i iritantne (na primer, prigovor ženskim likovima na nedorečenosti i čak povremenoj nemotivisanosti).