Pare za raspad

Kada su bolesnici širom Srbije kolabirali na plus 40 stepeni, prvo se rastrčao gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, a onda su ga sledili i čelnici drugih gradova, u okviru akcije nabavki klima za bolnice. Nekako se smatralo da je luksuz ulagati u njih kada se još mučimo sa redovnom nabavkom konaca za šivenje, polupanim prozorima i propalim kanalizacijama, dok se nije pojavio problem „globalnog zagrevanja“. Niko se nije ni setio da su te klime obećane još pre 10 godina, zajedno sa drugim pogodnostima za bolesnike, u trenutku kada je uziman kredit od Evropske investicione banke (EIB) od 50 miliona evra za rekonstrukciju 20 bolnica i Instituta Torlak. Danas, dok građani Srbije još uvek otplaćuju taj kredit (a otplaćivaće ga još desetak godina), postavlja se pitanje da li je to bio posao stoleća za srpsko zdravstvo, kao što je u to vreme predstavljan, ili samo još jedna promašena investicija sa i te kako opravdanom sumnjom da je njena „dobra namera“ negde izgubljena u koruptivnim aferama. Iako se još uvek radi analiza svih utrošenih investicija, ipak se pojavilo nekoliko slučajeva koji izazivaju sumnju, ako ništa drugo, da se posao mogao uraditi i bolje: radovi su kasnili, bolnička rukovodstva nisu konsultovana o prioritetima, troškovi su često bili daleko veći od realnih, prioriteti su pogrešno postavljani... Da je bilo i više od toga tvrde, Doktori protiv korupcije su podneli prijavu sa dokazima o korupciji, Agencija za borbu protiv korupcije razmatra i proverava čitav slučaj, o problemu se govorilo na Odboru za zdravstvo u Skupštini Srbije, a kako NIN nezvanično saznaje u okviru nekoliko bolnica sa spiska se vode interne istrage. S obzirom na to da se radi o novcu koji će građani Srbije morati da obezbede (iako je u pitanju povoljni kredit, ipak nije donacija), ne bi bilo loše da se podsetimo na to šta nam je tom prilikom obećano: građevinski radovi (velike popravke i zamene delova postojećih građevinskih objekata, unutrašnji radovi, kanalizacija, protivpožarna zaštita ....), infrastruktura (nabavka, popravka i zamena osnovnih delova infrastrukture u skladu sa standardima za zaštitu životne sredine tj. telekomunikacije, elektroinstalacije, vodovod, grejanje,toplovod, gasovod, klimatizacija, sistem medicinskih gasova, uklanjanje medicinskog otpada...), poboljšanje opštih uslova za boravak pacijenata i unapređenje standarda bolničkih usluga (nabavka opreme i posebne operacione sale, odeljenja za urgentni prijem, odeljenja za intenzivnu negu...). I da će sve to biti gotovo do 2007. godine. Nije gotovo. U mnogim bolnicama su radovi još uvek u toku, a sredstva za njih stižu iz drugih izvora. Recimo, u bolnici u Pančevu su prošlog proleća počeli obimni radovi na obnovi internog odeljenja finansirani od strane same bolnice, u KBC Zemun su u martu 2011. najavljeni radovi vezani za operacione sale, a krajem prošle godine su počeli radovi na Hitnom prijemu u KBC Zvezdara. Ova dva projekta finansira Grad Beograd. Jedna od bolnica koja je gotova jeste Opšta bolnica u Subotici. Trebalo je da bude rekonstruisana za godinu dana (radovi su trajali četiri godine) i trebalo je da u nju bude uloženo 2.541.282 evra, ali je posao koštao oko 600. 000 evra više (novac je „dodat“ iz sredstava Nacionalnog investicionog plana). Rukovodstvo bolnice tvrdi da je plaćeno mnogo više nego što je trebalo, da su dobili mnogo manje nego što im je bilo potrebno, a nekoliko lekara konstatuje da su pojedini radovi bili preskupi za kvalitet onog što su dobili. Takođe, da Ministarstvo zdravlja nije želelo da sluša ni o pravom stanju na terenu, ni o potrebama svakog pojedinačnog odeljenja, već je kao nosilac posla lično izabralo i projektante i izvođače, ali i projekat rekonstrukcije (koštao je 78. 040 evra) protiv koga su lekari uzaludno pisali dopise Ministarstvu. Danas kada je bolnica gotova više niko nema nameru da talasa, a još manje da proverava način na koji su ulagane pare. Konačno im sva odeljenja rade i za njih je to gotova priča. A da li bi trebalo da bude? Dosije Zaječar Posao, jednostavno, ne može tako da se radi, tvrdi za NIN Miro Urošević, arhitekta koji je radio na rekonstrukcijama zdravstvenih ustanova u Evropi i koji je profesor po pozivu na Arhitektonskom fakultetu BU za predmet Planiranje i projektovanje zdravstvenih objekata. „Kao arhitekta u Nemačkoj moram da predam završni račun u kome stoji koje sam količine materijala potrošio i na osnovu kojih ponuda, a neko ko vrši nadzor mora da potvrdi da je taj materijal zbilja utrošen. Ne postoji šansa da kvadrat pločica kupim za pet evra, a da kažem da sam plaćao 50. Ovde u specifikacijama troškova ne pišu pojedinačne cene i dokle god nam na uvid ne ponude te završne dokumente mi imamo pravo da sumnjamo da se tu zabušavalo, kralo, manipulisalo i da je to korupcija. To je, naravno, samo sumnja ali je ona opravdana dok nam ne pokažu papire“, kaže Urošević i dodaje: „ Bio sam u prilici da vidim bolnicu u Zaječaru koja je rekonstruisana u okviru projekta 20+1. Po njihovom obračunu u građevinske radove je uloženo preko 3.000 000 evra, a ja mogu da stavim glavu na panj da tamo nije potrošeno više od 800.000 evra.“ A šta je to što izaziva sumnju? Naš sagovornik prvo ukazuje na stavku zamene 36 starih drvenih prozora novim PVC za koju je izdvojeno 28.390,80 evra. S obzirom na to da se radi o površini od oko 80 kvadrata, a da najskuplji prozori koji koštaju 200 evra po kvadratu, cena nikako ne bi smela da pređe 16.000 evra, ali je i te kako mogla da bude i niža od toga. U Zaječarskoj bolnici bi verovatno bio korisniji neki novi uređaj od najluksuznijih prozora. Dalje, za adaptaciju postojeće kuhinje od 417,35 kvadrata i dogradnju prizemnog objekta od 316,33 kvadrata je utrošeno 467.368,13 evra. Cena adaptacije stanova (luksuznija gradnja od bolničke, a posebno od bolničke kuhinje) je oko 300 evra, dok je u Zaječarskoj bolnici plaćano oko 667 evra po kvadratu. Posebna priča je oprema. Postoji samo spisak na kome su navedene vrste aparata i količine (recimo: dva EKG aparata sa tri kanala) ali nigde ne stoji kog proizvođača i kojih karakteristika da bi cena mogla da se uporedi. A čak ni ta cena nije napisana već se na kraju podužeg spiska na kome se nalaze operacioni stolovi, laparoskopi, mašine za dijalizu, laboratorijske vage... nalazi zbirna cifra u iznosu od malo više od milion evra. „Možda su sve to regularne cene, ali dok ne dobijemo na uvid tačno koji je laparoskop u pitanju, uporedimo njegovu cenu sa cenom na tržištu, uporedimo cenu njihovog ponuđača sa cenama ostalih, sumnja će ostati“, kaže Urošević. Dosijei Zemun i Zvezdara Navedeni primeri su možda još uvek samo insinuacija koju bi trebalo ispitati (zašto do sada nije, već je posebna priča), ali malverzacije u vezi, pre svega, rekonstrukcije KBC Zemun i Zvezdara su i te kako morale da budu predmet istrage. I to ne samo banke već i domaćeg tužilaštva. Jer, ako neko sumnja u navode koje je iznela tadašnja gradska sekretarka za zdravstvo Dragana Jovanović (uložen je priličan napor raznih centara moći da je diskredituju), ne postoji nijedan razlog da se sumnja u nezavisni izveštaj Saobraćajnog instituta CIP o preseku stanja izvedenih radova KBC Zemun i KBC Zvezdara (zavodni broj II-03 50/94) u kome je između ostalog navedeno da dinamika izvođenja radova i cena izvedenih radova nije ostvarena prema uslovima iz osnovnog ugovora koje je Ministarstvo zdravlja zaključilo sa „GP Ratko Mitrović-Dedinje”, da je manjkava projektna dokumentacija, da Ministarstvo nije sagledalo stvarne potrebe rekonstrukcije, da se radovi izvode samo na osnovu pismenih naloga PIU MZ (Projekta implementacione jedinice Ministarstva zdravlja) bez drugih pratećih dokumenata, a da probijanje rokova povećava njihovu vrednost. Međutim, veoma su interesantne radnje koje su otpočele nakon trenutka kada je dr Jovanović zatražila preispitivanje slučaja i odbila da u ime Grada isplati oko pola miliona evra na račun neosnovanih potraživanja. Zbog lošeg ugovora i još lošije izvedbe Ministarstvo zdravlja je potrošilo sva sredstva za rekonstrukciju ova dva KBC i prebacilo finansiranje na Beograd. Inače, nikad i ni u jednom slučaju Ministarstvo novac nije prebacivalo na račun ustanova koje su rekonstruisane već na račun izvođača radova. A onda? „U KBC Zemun nisu završavani radovi po osnovnom ugovoru, a otvarani su novi bez da su za to prethodno obezbeđena sredstva, što je u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama i Zakonom o investicijama. Nakon prozivke Ministarstvo je odjednom našlo način kako da promeni finansiranje i plaćanje i prebacilo je 502.072,67 evra direktno na račun KBC koji je to potrošio za 22 dana, čime su tek ‘potrošena’ sredstva iz osnovnog ugovora. Postavlja se pitanje kako može pola miliona da se potroši u tako kratkom roku? I kako se smelo da se prebaci finansiranje radova na drugog (na Grad Beograd) a da nisu bila potrošena sredstva po osnovnom ugovoru. To je pitanje svakako i za Evropsku investicionu banku”, kaže Dragana Jovanović. Međutim, tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević nije smatrao da je išta sporno u tome što su odobravani radovi za koje nisu postojala sredstva. On je to objasnio rečima: „Prilikom realizacije projekta rađeno je uvek „malo“ više nego što je prvobitno predviđeno, jer se radilo o hitnim građevinskim intervencijama u prilično dotrajalim, starim zgradama. Tom prilikom, nigde nije prekoračena suma za više od 25 odsto, kako nalaže zakon, što je regulisano aneksima ugovora za nepredviđene radove. Takođe su iz NIP-a dodata sredstva za intervencije u opštim bolnicama u Subotici, Zaječaru, Leskovcu i kliničko bolničkim centrima Zvezdara i Zemun“. A kada više ni u NIP-u nije bilo sredstava, počeo je da daje Grad. Dobro, niko nikog ne može da optuži za to što je želeo da uradi više, ali je problem u tome što po svemu sudeći nije urađeno više, već je rađeno duže, što je povećalo troškove. O tome svedoči izveštaj nadzora „Inženjering plus projekta” u kome je precizirano ne samo koliko i kako je malo urađeno tokom godine dana rekonstrukcije (od septembra 2006. do kraja avgusta 2007. godine), a rok završetka svih radova je bio mart 2007. godine, već i kolike su posledice ovako vođene rekonstrukcije zdravstvenih ustanova za koju je garantovalo upravo Ministarstvo zdravlja kao investitor. Uostalom, činjenica da radovi i dalje traju, a da građani otplaćuju kredit za uspešno okončani projekat je već dovoljni argument da se celokupan slučaj preispita.  Kraljevo: utvrđivanje prioriteta Bez ozbiljne istrage veoma je teško utvrditi granicu između korupcije i neznanja onih koji su bili zaduženi za obnovu bolnica. Kako, recimo, dokazati da je u slučaju rekonstrukcije Medicinskog centra „Studenica“ u Kraljevu svesno počinjena greška kada su pare usmerene u jednu vrstu radova, a pokazalo se da su bile daleko potrebnije na poslovima oko utvrđivanja objekata s obzirom na to da se radi o trusnom području. Svetska banka, koja je za obnovu ovog centra odobrila šest miliona evra kredita, je 2009. godine izrazila zadovoljstvo obavljenim poslovima i obećala da će nastaviti projekat ulaganja u srpske bolnice. Međutim, godinu dana kasnije, kada je Kraljevo pogodio zemljotres, Zavod za javno zdravlje je trajno uništen, a Interna bolnica je morala da se iseli zbog teških oštećenja. Umesto u obnovu ovih zgrada, veliki deo novca je usmeren u izgradnju četvrtog sprata Hirurgije, koji je napravljen na ravnom krovu, ima 46 prozora i veličine je oko 1.500 kvadratnih metara. I koji do današnjeg dana nije počeo da se koristi. Zbog toga je otvoreno pitanje kako su pre početka radova utvrđivani prioriteti i zašto nije ulagano pre svega u sigurnost pacijenata i medicinskog osoblja. Otvorila ga je direktorka Republičkog seizmološkog zavoda Slavica Radovanović konstatacijom da neko mora da odgovara za projekat rekonstrukcije jer je Medicinski centar „Studenica“ pretrpeo neočekivana oštećenja, nalik zgradama sa početka 20. veka. Nakon toga ga je neko zatvorio i do danas nismo saznali da li postoji krivac za pogrešno usmerena sredstva ili se i dalje pravimo da je to bio uspešan projekat. Direktori u pritvoru Nedavno su Doktori protiv korupcije uputili zahtev Zorani Marković, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, da ih obavesti šta se dogodilo sa dokumentacijom koju su Agenciji dostavili još 19. maja 2011. godine o rekonstrukciji 20+1 bolnice i četiri klinička centra. Podsetili su je da je na 49. sednici Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije, održanoj 19. jula 2011. godine, izjavila da su ceo predmet predali policiji i tužilaštvu i upitali: “Kada i kome ste tačno ovu dokumentaciju predali i pod kojim brojem je zavedena u policiji i tužilaštvu? Da li ste tražili informacije o tome šta je urađeno do sada i dokle se stiglo, s obzirom na to da je prošlo više od godinu dana od momenta kada smo vam predali dokumentaciju“. Pošto odgovor nije stigao, NIN ga je lično postavio Agenciji (u pisanoj formi, kako je zahtevano) i dobio odgovor : „Imajući u vidu da se navodi odnose na kompleksne aktivnosti koji obuhvataju odgovornost rukovodilaca ovih zdravstvenih institucija u sprovođenju ne samo javnih tendera za rekonstrukciju, već i izvođenja samih radova i nabavke opreme, to Agencija još uvek sprovodi postupke provere ovih navoda kod različitih državnih organa (ali i preduzeća koja su po prijavi radila projekte) što podrazumeva i prepisku sa nadležnim tužilaštvima, posebno jer su neki direktori navedenih zdravstvenih ustanova privedeni i u pritvoru. Agencija još nije okončala sve ove postupke i rezultat svojih provera će adekvatno objaviti, a ukoliko bude dodatnih elemenata za krivičnu odgovornost, prijave će sa dokazima uputiti nadležnom tužilaštvu i o tome obavestiti javnost”. Na pitanje NIN-a da li je to odgovor koji Doktore zadovoljava, dr Dragana Jovanović je odgovorila: “Ministarstvo zdravlja je promoter tj. investitor kako i stoji u ugovoru sa EIB, a PIU Ministarstva zdravlja je formirana u svrhe koordinacije svih poslova u vezi rekonstrukcija, počev od raspisivanja tendera za izvođača nadalje, kao i nadzor u svim tehničkim i administrativnim pitanjima. Nisu direktori bili ti koji su raspolagali sredstvima i ulagali u radove. Stoga je zaista neobično razočaravajuće da Agencija za borbu protiv korupcije pokazuje nepoznavanje osnovnih činjenica o tome ko je kao investitor raspisivao tendere i vršio isplate i istovremeno vršio nadzor nad svim što je vezano za tendere, radove i isplate izvođaču.”