Odmazda umesto istrage

Početkom meseca grupa radnika Kazneno-popravnog zavoda u Nišu obratila se Agenciji za borbu protiv korupcije sa molbom da im pruži zaštitu kao „uzbunjivačima javnosti” jer su ukazali na nezakonito poslovanje u zatvoru, što je sasvim dovoljan povod da dobiju otkaz. Dakle, ništa novo: neko primeti korupciju u okviru svoje firme i pomisli da bi bilo dobro obavestiti javnost i nadležne, javnost ostane ravnodušna (kako i ne bi uz sve te afere), nadležni ocene da bi bilo bolje malo pritisnuti ili se čak i otarasiti tih što pričaju (kvare im unosan posao), a Agencija prihvati ili ne prihvati zahtev. Verovatno je to jedan od razloga zbog kojih je ombudsman Saša Janković zvanično preporučio da se omogući jaka pravna i fizička zaštita uzbunjivačima. Uglavnom je svejedno šta će uraditi jer su joj ingerencije toliko male da sem deklarativno nema nijedan drugi mehanizam da zaštiti uzbunjivače. To se nedavno jasno videlo na primerima dva „uzbunjivača sa statusom” koja bi trebalo da već uveliko imaju sve privilegije koje u civilizovanim zemljama sleduju onima koji ukazuju na korupciju – Bojane Bokorov, koja je više nemajući kud bila prinuđena da se obrati novoj ministarki zdravlja i Borka Josifovskog, koji na sreću nije doživeo novi nalet maltretiranja. Ali se dogodilo nešto mnogo gore – iako od 2006. ukazuje da je u Hitnoj pomoći postojao dogovor između lekara i pogrebnih preduzeća, ne samo da ništa nije preduzeto već je 26. juna ove godine, na poziv Hitnoj pomoći od strane sedamdesetogodišnje Beograđanke prvo stigao radnik privatnog pogrebnog preduzeća Kalm. otkazi Zato i ne bi trebalo da čudi što iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija na pitanje o niškom slučaju odgovaraju da Uprava „nikada nije ni pokušala da negira postojanje korupcije u zatvorima već da se sa njom vrlo javno i sa uspehom za sada bori. Naravno, kada ona primeti a ne neki radnici iz zatvora koji su suviše „lični” i koji iznose „paušalne optužbe”. A što se tiče upravnika KPZ Gordana Božića, uprava ništa nije primetila i sasvim je uz njega. Verovatno nije primetila ni da bivši upravnik Živorad Branković podržava radnike jer su javno ukazali na milionsku zloupotrebu i tvrdi da Uprava „nema želju da se ozbiljno bori protiv korupcije u zatvorima”. Već iz ovih primera je jasno da su zakonske ingerencije za zaštitu mizerne, baš kao što je mizerna i borba protiv onih na koje su uzbunjivači ukazali. A nesrećni Pravilnik, jedini podzakonski akt koji imamo, ne bi ni postojao da nije bilo nezgodnog Upitnika Evropske komisije u kome se ultimativno tražio odgovor na pitanje – kako Srbija štiti svoje uzbunjivače. Pošto odgovor nije baš zadovoljio EU, stigla je preporuka da se što pre donese sveobuhvatni zakon i da se uspostave precizni standardi. Ali, nisu. Napravljeno je polovično rešenje koje bi trebalo da nas pred Evropom prikaže kao dobre momke koji su spremni da prihvate demokratska i civilizacijska načela, a koji će ipak zaštititi učesnike korupcije jer su „naši“ i jer ne rade ništa više od onoga na šta smo navikli, a od čega razni važni ljudi imaju korist. Zbog toga je donet Pravilnik o zaštiti lica koja prijavljuju sumnju na korupciju, koji deklarativno štiti uzbunjivače u državnom i nikako u privatnom sektoru. I za čiju realizaciju je zadužena Agencija za borbu protiv korupcije. Koliko je Agencija u stanju da se sama bori protiv toliko krupnog problema i šta uopšte može da učini? Pa ne baš mnogo, kažu za NIN u Agenciji. Na osnovu prijave oni utvrđuju da li postoji potreba za zaštitom uzbunjivača i ako postoji upućuju dopis rukovodiocu organa javne vlasti kojim traže da se ispita slučaj korupcije iz prijave i kojim ga obaveštavaju da će smatrati odmazdom ukoliko se uzbunjivaču naruši radno-pravni status u naredne dve godine. A ako se rukovodilac ogluši, sve što mogu da urade je da njegovo ime i ime organizacije stave na godišnju listu „u formi vanrednih izveštaja o radu Agencije, odnosno na svojoj internet prezentaciji”. Kako to izgleda u stvarnom životu najbolje se može zaključiti iz slučaja trgovine listama čekanja na Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, na koje je ukazivala i još uvek ukazuje Bojana Bokorov, zamenica upravnika Klinike za radioterapiju. Iako joj je Agencija dodelila status uzbunjivača, Bokorova je dobila otkaz. Interesantno je da ga nije dobila u Institutu za onkologiju u Kamenici, ustanovi koju je optužila da preprodaje termine za zračenje, već na mestu docenta Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Izgledalo bi kao da ovaj otkaz nije ni u kakvoj vezi sa njenim statusom uzbunjivača da nije jedne „koincidencije“ – šef katedre za onkologiju, gde je Bokorova radila, jeste Darjana Jovanović, supruga direktora Instituta za onkologiju Dušana Jovanovića, a član katedre je Marko Erak, načelnik Odeljenja za radiologiju na Institutu za onkologiju i lekar koga je Bokorova direktno optužila za korupciju. Sistem Na pitanje zašto nije odustala i da li bi ponovo uradila isto da je znala šta je čeka, Bokorova za NIN kaže: „Iz mog iskustva tvrdim da državne institucije sve čine da smišljenim, službenim progonom spreče da kao pojedinac ukažete na korupciju, posebno onu veliku, koja je pod patronatom političkih stranaka, to jest države. Moj slučaj je indikativan jer se radi o monstruoznoj aferi sa kojom je javnost upoznata i pretpostavljam da treba da budem zastrašujući primer za sve one koji bi da se odvaže da kao uzbunjivači ukažu na sistemsku korupciju. Na svojoj koži osećam da je cilj institucionalnog progona da vas slome zdravstveno, profesionalno, sudski i finansijski, socijalno... “ A šta je učinila Agencija? „Agencija je obavestila direktora Instituta da će, ukoliko uzbunjivač u ovom predmetu bude trpeo štetne posledice u vezi sa podnetom predstavkom, direktor biti uvršten na posebnu listu koja će javnosti biti stavljena na uvid”, odgovaraju. Reklo bi se da je to sve što su mogli da urade u okviru pravilnika i u odsustvu zakona, mada su imali još pokoji adut koji, baš kao i druge institucije, nisu potegli u ovom slučaju. Recimo, da lično podnesu tužbu protiv lica optuženih za korupciju kao što su to (delimično) uradili u slučaju afere „Hitna pomoć“ koju je otvorio tadašnji direktor Borko Josifovski. Na taj način ne bi direktno zaštitili uzbunjivača, ali bi svakako doprineli da ima, ako ništa drugo, onda bar nadu da neko nešto čini u pogledu korupcije. Ili ne bi, jer Josifovski baš i ne odiše nadom dok govori: „Kod nas su oni koji se usude da ukažu na korupciju unapred osuđeni na propast. Ovde je korupcija sistemski organizovana i zato glas pojedinca, kao što sam ja, ne vredi baš mnogo. Pre šest godina upozorio sam javnost da se iz trgovine smrću između lekara i pogrebnika, verovatno krije i teško delo protiv zdravlja ljudi. Kasnije ekspertize utvrdile su da reanimacije nisu rađene onda kada je to trebalo, što je samo bila potvrda mojih sumnji da su ljudi puštani da umiru zbog provizije privatnih pogrebnika. Zbog onoga što sam izrekao, ekspresno sam smenjen sa dužnosti direktora Hitne pomoći i bio svakodnevno izložen provokacijama i šikaniranju na poslu. U ime novog direktora, predsednici nekih sindikata stvarali su atmosferu linča, ne bi li me potpuno slomili. Moje ime bilo je sa njihove strane blaćeno u medijima a meni gotovo da nije bilo dato nimalo prostora da pružim dokaze u svoju odbranu”, kaže Josifovski. ŠIKANIRANJE Ni tužilaštvo nije bilo od pomoći. U rekordnom roku je zatvorilo slučaj uz obrazloženje da u datom slučaju nema elemenata krivičnog dela. Čak ni kasnije kada im je predočen nalaz Komisije za vanredni stručni nadzor i dato Rešenje Ministarstva zdravlja o donošenju hitnih mera da se takva tragična dešavanja više ne bi ponovila i kojim su konstatovane stručne greške prozvanih lekara, reakcija je bila ista. Krajem prošle godine, Agencija za borbu protiv korupcije je podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu protiv dvojice prozvanih doktora zbog trgovine smrću, ali ne i protiv ministra zdravlja i direktora Hitne pomoći zbog prikrivanja tog dela. Ishod ne znamo, ili ga znamo. Možda o njemu govori činjenica da i dalje kola pogrebnih preduzeća stižu pre kola Hitne pomoći. I dok na jednoj strani reaguju lekari sa jasnim motivom – da spasu ljudske živote, a tek na drugom mestu da zaštite društvo od korupcije, na drugoj su građani koji rizikuju sve što imaju sa pomalo utopističkim ciljem – da zaštite državnu imovinu. Upravo to je učinio Goran Milošević koji je sam, bez ičije pomoći, razotkrio drumsku mafiju koja je državu pokrala za 6,5 miliona evra. Kao radnik Puteva Srbije još 2005. je otkrio na koji način se krade preko putarine i prijavio inspektoru rada koji ga je posavetovao da se ne zamera „beogradskim mangupima”. Potom se preko sajta obratio Narodnoj skupštini iz koje nije dobio odgovor, ali mu je na poslu uručen otkaz. Nemajući više šta da izgubi nastavio je ličnu istragu i uspeo da snimi bivše kolege tokom pljačke. Disk je poslao Narodnoj kancelariji i pravosudnim organima, ali im baš i nije pobudio interesovanje. Više na pritisak javnosti nego zahvaljujući „oštećenoj” strani afera je otvorena, uhapšeno je 41 lice i osuđeno na 131 godinu robije, ali organizatori nikada nisu otkriveni. A Milošević je bio bez posla do 2008. kada je zahvaljujući Rodoljubu Šabiću vraćen, ali ne za stalno. Tek u jesen 2010. i na inicijativu antikorupcijskog sajta Pištaljka vraćen mu je stalni posao. Nakon svega kaže da bi opet uradio isto, mada je njegov utisak da država ne štiti uzbunjivače i da je sklonija kriminalcima. Šikaniranje, maltretiranje, gubitak posla, neobraćanje pažnje na navode o korupciji, finansijsko iznurivanje... Nažalost, ovim se problem uzbunjivača ne iscrpljuje. Jedna od dobrih civilizacijskih tekovina koju je EU zdušno prihvatila je da se identitet uzbunjivača krije, bar do trenutka dok se ne ispita da li je njihova prijava izrečena sa dobrom namerom. Kod nas se ne samo olako otkriva, već mogu da postanu predmet progona čak i ako se za pomoć obrate pismom doskorašnjem predsedniku države. Upravo to se dogodilo sudiji Biljani Mraović iz Šapca, koja je lično odnela pismo za Borisa Tadića u Narodnu kancelariju i u kom je pomenula ime čoveka koga smatra odgovornim za korupciju u šabačkom sudu. Već sutradan je putem telefona dobila pretnju od anonimnog lica (naknadnom proverom MUP-a je utvrđeno da je zaposleni u Sekretarijatu predsednika Srbije) da će biti tužena zbog napada na kolegu. To se i dogodilo – tužena je za klevetu od sudije čije je ime pomenula. Dakle, ni kabinet predsednika, ni sud, ni tužioca nije interesovala 41. tačka Ustava u kojoj je jasno zagarantovana tajnost pisama. Tužba je u međuvremenu odbačena, Vojislav Brajović, savetnik predsednika Tadića, je kao odgovorno lice kažnjen sa 15.000 dinara, a identitet čoveka koji je uputio poziv-pretnju Biljani Mraović nikada nije utvrđen. Jasno je da u Srbiji uopšte ne postoji svest o tome da su uzbunjivači odigrali ključnu ulogu u svim državama u kojima je bio visok stepen korupcije i da su države na svaki način stimulisale njihovo postojanje, često i novčano. A da li će se nešto promeniti? Lidija Vučković, koordinator niškog Centra za ljudska prava kojem su se „uzbunjivači iz zatvora” takođe obratili, kaže da je sada na potezu nova vlast i da će morati da nam dokaže da će zaista imati „nultu toleranciju na korupciju”. A to bi, valjda, podrazumevalo i novi zakon jer su po sadašnjem (Pravilniku) uzbunjivači, po mišljenju Šabića, zaštićeni kao i kada bi u zakonu o saobraćaju pisalo da pešak koji ulicu pređe dok je zeleno svetlo neće snositi odgovornost. Pištaljka Iako su bez zaštite u Srbiji ipak postoji ne mali broj uzbunjivača. Lakše se odlučuju da svoju prijavu pošalju Pištaljki nego regularnim državnim organima, što dovoljno svedoči o nepoverenju u državu. Recimo, u Agenciju za borbu protiv korupcije godišnje stiže oko 350 prijava dok se od osnivanja, 2000. Pištaljki obratilo oko 1.000 ljudi. Pištaljku je osnovala grupa bivših novinara Politike, a i sami su se našli u ulozi uzbunjivača, jer su upozorili na sukob interesa tadašnjeg premijera Mirka Cvetkovića, koji je bio i suvlasnik Jugoslovenske autorske agencije (JAA), sa kojom je Politika potpisala ugovor o angažmanu svih honoraraca. Najviše prijava stiže iz oblasti zdravstva, školstva, sudstva, mada nije mali broj ni onih koji upozoravaju na mahinacije i izbegavanje zakonskih obaveza poslodavaca u privatnim firmama. „Ohrabruje to što dosta građana šalje prijave i to govori da shvataju kako ovakva situacija nije normalna i da o tome treba govoriti“, kaže Vladimir Radomirović, glavni urednik Pištaljke, uz opasku da se „građani obraćaju Pištaljki zato što ne veruju institucijama“. Optuženi za korupciju ne sede mirno, već prete i pokušavaju da bar prekinu izvore finansiranja Pištaljke i tako onemoguće rad ovog udruženja. U poslednje vreme, među prozvanima našli su se i doskorašnji ministri Dragan Šutanovac i Božidar Đelić. „Pre dve godine, kada je Pištaljka nastala, svi mediji su bili zainteresovani za otkrivene slučajeve“, kaže Radomirović, uz opasku da je sa sve češćom pojavom aktuelnih političara opadalo zanimanje većine medija za njihov rad.  Zaštita zviždača Sudbina kanarinca U Srbiji je malo pažnje posvećeno modelu zakona o uzbunjivačima koji je na predlog Pištaljke napisao Stiven Kon, izvršni direktor Nacionalnog centra za uzbunjivače iz Vašingtona. Ovaj model zakona, zapravo njegove moguće konture, zasniva se na američkom iskustvu u otkrivanju poreskih prevara. Posle višedecenijskog iskustva sa zakonima o uzbunjivačima, u američkoj praksi je prihvaćeno da je finansijska nagrada najbolji način da se uzbunjivači ohrabre da saznanja o prevarama podele sa vlastima, a da su vlasti dužne da obezbede zaštitu „zviždača“, uključujući i skrivanje njihovog identiteta. Kon je kao direktan povod za ovakav model uzeo slučaj Bredlija Birkenfelda, uzbunjivača koji je bio zaposlen u švajcarskoj banci UBS i koji je 2005. otkrio da ta velika banka i njeni američki klijenti krše zakon. Birkenfeld je dve godine kasnije spisak sa nekoliko hiljada imena američkih državljana koji su imali tajne račune u  Švajcarskoj predao američkoj poreskoj službi, koja je ocenila da se radi o jednoj od najvećih utaja poreza u istoriji, vrednoj 20 milijardi dolara. Zahvaljujući Burkenfeldu, naplaćeno je nekoliko stotina miliona dolara poreza, dok je UBS američkoj državi platila 780 miliona dolara odštete. Sličan zakon kod nas nije prošao. Nova vlada ima šansu da to popravi, ako i sama ne „pokupi virus“ prethodne, kojoj to ni na pamet nije padalo. S druge strane, zbog mogućeg maltretiranja i progona zviždača,  mnoge demokratske zemlje su izglasale niz zakona kao bi zaštitile zviždače, a samim tim i njihove porodice. Lojd – La Foletov zakon, izglasan još 1912. u SAD-u smatra se jednim od prvih zakona za zaštitu zviždača. Štitio je građane i zaposlene od nadređenih i omogućavao je prosleđivanje informacija Kongresu. Trenutno u SAD postoje desetine zakona koji štite zviždače, a čak i američki ustav, u prvom i 14. amandmanu, štiti zaposlene na državnom i lokalnom nivou od odmazde nadređenih. Danas se u SAD štite čak i srpski uzbunjivači. Svaki  Srbin koji ima informacije o tome da je neka firma iz bilo kog dela sveta, koja posluje u Americi ili se kotira na američkim berzama, potplatila nekog državnog funkcionera, bilo gde u svetu, može anonimno da prijavi to američkim vlastima i dobije nagradu u iznosu od 15 odsto od kazne koju država naplati od firme koja je kršila zakon. U Velikoj Britaniji je 1998. donesen akt koji daje zakonski okvir i štiti zviždače od maltretiranja i otkaza. Švedska državna agencija za humanitarnu pomoć  SIDA uvela je zviždačku službu za koju se nada da će pomoći suzbijanju korupcije i zloupotrebe u 40 država koje primaju njene donacije. SIDA godišnje primi 70 dojava o takvim neregularnostima a onlajn servis bi trebalo da znatno uveća taj broj. Slični servisi postoje u Norveškoj i Danskoj. „Duvače u pištaljku“, „zviždače“, „uzbunjivače“, koji su spremni da rizikuju svoje pozicije i upozore na korupciju u institucijama, javnim i privatnim preduzećima, mnogi porede sa kanarincima u rudnicima. Te ptičice služile su da rudari u oknima na vreme, kad kanarinac ugine, primete da se skupljaju otrovni gasovi. Zahvaljujući tome rukovodstvo rudnika bi na vreme ispraznilo okna rudnika, izbegavajući tragediju. Tipična reakcija menadžmenta na istup zviždača ne ide ka rešavanju problema, već se svodi na napade i omalovažavanje zviždača. Neki od njih su, ipak, uspeli da naplate to šikaniranje i gubitak posla. Jedna od najpoznatijih među njima je DŽejn Tarner, bivša agentica FBI. Ona je odlukom suda dobila 1,4 miliona dolara odštete zbog posledica koje je trpela od svojih nadređenih, nakon što je digla glas protiv polne diskriminacije u FBI. Tarnerova je bila prisiljena da napusti svoj posao posle 20 godina rada, ali je bar dobila sudsku satisfakciju. To se, nažalost, ne bi moglo reći za stotine drugih, od kojih su neki dobili i - metak u čelo. Iako bi se na prvi pogled moglo zaključiti da se na javni istup odlučuju večiti nezadovoljnici, neka istraživanja pokazuju da velika većina zviždača dolazi iz redova „konformista“, koji ne dovode autoritet u pitanje, podržavaju sistem i veruju u njega. Oni su najmanje skloni izazivanju problema, ali su toliko šokirani onim što vide da jednostavno nemaju drugog izbora, nego da o tome obaveste javnost. Jedan od najpoznatijih svetskih zviždača je DŽefri Vigand, bivši potpredsednik odeljenja za istraživanje i razvoj u američkoj duvanskoj kompaniji Braun i Vilijamson. On je u Big Tobako skandalu otkrio da cigarete stvaraju zavisnost i da sadrže kancerogene sastojke. Svetsku slavu stekao je tek kada je njegova zviždačka priča obrađena u filmu „Probuđena savest“. Sintija Kuper iz kompanije Vord Kom otkrila je veliku prevaru u računovodstvu, koja je okončana gubitkom od devet milijardi dolara i zatvaranjem pet direktora, uključivši i predsednika uprave Bernija Ebersa. Kolin Rouli, službenica FBI, Šeron Votkins iz Enrona i Sintija Kuper bile su osobe godine po časopisu Tajm i na taj način dobile priznanje za nesebičan i hrabar čin kojim su javnost i pravne institucije upozorile na nepravilnosti u svojoj poslovnoj okolini. Mark Felt, agent FBI, tek 2005, neposredno pred smrt otkrio je da je on bio „duboko grlo“ novinarima Vašington posta u aferi „Votergejt“, koja je Ričarda Niksona primorala da podnese ostavku na predsedničku funkciju. U Evropi je poznat Pol van Bjutenen koji je otkrio nepravilnosti u Evropskoj komisiji, ukazujući na opstrukciju u istrazi korupcije. Kristof Mejli, noćni čuvar Svis banke, otkrio je pak da je njegov poslodavac uništavao dokaze o ušteđevinama žrtava Holokausta koje je banka trebalo da vrati njihovim porodicama. Pre 14 godina Ankica Lepej, službenica u Zagrebačkoj banci otkrila je kako je supruga tadašnjeg predsednika Hrvatske, Ankica Tuđman oročila 239.000 nemačkih maraka, iako njen suprug Franjo nije taj novac naveo u svojoj imovinskoj karti. Razlog za otkrivanje bankarske tajne bila je tvrdnja Tuđmanovih da su skromni i siromašni. Oni nisu ćutali  1. Goran Milošević, dobio otkaz umesto nagrade zato što je razotkrio mafiju koja je državu pokrala za 6,5 miliona evra na mahinacijama u naplati putarine. 2. Biljanu Mraović, sudiju iz Šapca, tužio je upravo onaj koga je prijavila za korupciju i to uz pomoć onoga kome ga je prijavila. 3 Bojana Bokorov, radiolog, otkrila je da se u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici trguje listama čekanja za zračenje. 4. Ivan Ninić, najmlađi srpski uzbunjivač, kao srednjoškolac otkrio je mahinacije u Domu učenika srednjih škola. 5. Mladen Vidić, otkrio je da je kao vlasnik privatne firme bio prinuđen da daje mito da bi njegova firma mogla da radi. 6. Borko Josifovski, doktor Hitne pomoći, upozorio je javnost na stravičan poslovni aranžman  pojedinih lekara  Hitne pomoći i pogrebnika, sa ciljem da ovi prvi rade manje kako bi ovi drugi imali više. 7. Ilija Tulumović, dobio otkaz zato što je govorio o mahinacijama rukovodstva kompanije Sever iz Subotice. 8. Milimir Lukić, sudija, ukazao je na netransparentan i sumnjiv rad Visokog saveta sudstva. 9. Zdravko Petković, doktor Kliničkog centra Srbije, dobio otkaz „zbog povrede radne discipline“, a on tvrdi da je pravi razlog bio ukazivanje na nezakonito i sumnjivo ponašanje nadređenih. 10. Goran Kuševija, doskorašnji načelnik Službe anesteziologije i intenzivne nege u Zdravstvenom centru Studenica optužio je rukovodstvo ove ustanove za zloupotrebe i mobing.