Kad drug napravi dug

Mogao bi to biti dobar početak borbe protiv korupcije: u rasplitanju afere Agrobanka u policijsku mrežu upala je i jedna krupna riba – Radosav Lale Sekulić, vlasnik Habitfarma, poznat po prijateljskim vezama sa partijom premijera i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Hapšenje čoveka koji je plaćao odbranu Slobodana Miloševića, sve i da je reč samo o bivšem a ne i sadašnjem finansijeru SPS-a, dalo je kandidatu za „srpskog Eliota Nesa“, koordinatoru službi bezbednosti Aleksandru Vučiću, priliku da se pohvali kako za aktuelnu vladu „nema nedodirljivih“. Ipak, tu „muziku za uši“ građana Srbije, Vučić je u televizijskom pojavljivanju nakon velikog hapšenja, emitovao bez očiglednog likovanja, karakterističnog za lakozapaljivog čelnika najjače stranke u Vladi. U očerupanoj državi suočenoj sa teškom ekonomskom krizom ustanovljenje nešto malo pravde za, s mukom sklepanu, vladu doskorašnjih protivnika moglo bi biti jedini adut za izlazak pred sud javnosti. I to znaju svi koalicioni partneri. Za Vučića bi to, dodatno, mogla biti i prilika da definitivno izađe iz lika „ministra protiv informisanja“ iz nekadašnje „crveno-crne koalicije“ i ustoliči se kao borac protiv lopovluka koji svoj silno reklamirani patriotizam najzad manifestuje delima od opšte koristi. Zato ne bi trebalo sumnjati u iskrenost njegove motivacije za otvaranje korupcionaških Pandorinih kutija, ali ni podleći ciničnom porivu da se njegovo upozorenje o „otporima problemima i mukama“ neizbežnim u budućim akcijama, protumači kao priprema za veličanje očekivanih novih pozitivnih rezultata započete borbe. JUNACI I to ne samo zato što se, recimo, u obaveštenoj javnosti tvrdi da se istraga u jednom gotovo uništenom državnom preduzeću zaglavila nakon što je stigla do člana UO, koji ne samo da ima člansku kartu jedne vladajuće stranke, već i zaista veliki uticaj u njoj. Ni zato što je Srbija do te mere ogrezla u korupciji da je moguće da predsednik Foruma beogradskih gimnazija Miodrag Sokić kaže da je cena radnog mesta u prosveti oko 7.000 evra – i da to ne bude tema dana i razlog za veliku istragu i pometnju. Kao što se za glavnu vest istog dana (ponedeljak) nije kvalifikovalo ni objašnjenje evropskog izvestioca Jelka Kacina, da su „zloupotrebe države u procesu privatizacije“ i „reketiranje“ jedan od glavnih razloga njegove posete Beogradu. Da bi građani poverovali u istinsku spremnost države za obračun s korupcijom, pritom, neće biti dovoljno obaviti samo veliki posao koji je, prema rečima Vučića, već počeo. Reč je o proveri sumnjivih privatizacija u 24 preduzeća, koju je zatražila i EU, istragama u Fondu za kapitalna ulaganja i Razvojnoj banci Vojvodine (koje direktno „gađaju“ vojvođansku vladu i njenog premijera, demokratu Bojana Pajtića) i rasvetljavanju načina na koji je promenjena vlasnička struktura Politike, Novosti i Dnevnika (ponovo DS). Biće potrebno temeljno ispitati i druge medijske navode o aferama kojih, čini se, nikad više nije bilo. Samo na prvi pogled njihovi glavni junaci su pripadnici bivše vlasti, koje je lako i medijski čerečiti i istražno „obraditi“ - poput sveprisutnog bivšeg ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Olivera Dulića („Očistimo Srbiju“) ili bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca (građevinski poduhvat na Vračaru). Ne baš na prvim stranicama, i ne baš u svim medijima, međutim, može se čitati i o čudnim odlukama političkih trudbenika koji se još nisu zakitili značkom „bivši“. RAZVOJ Na primer: prema najnovijem otkriću Pištaljke, firma sestre i oca Slobodana Homena, bivšeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde, dobila je iz Fonda za razvoj Srbije kredit od 34 miliona dinara uz kamatu od samo 0,5 odsto godišnje. Kredit koji će, prema računici Pištaljke, koštati 35.353 evra manje nego da je uzet pod komercijalnim uslovima, dodeljen je 2009. a odluku je potpisao Mlađan Dinkić, tada predsednik UO Fonda i ministar ekonomije i regionalnog razvoja, a danas – ministar finansija i privrede u vladi koja najavljuje obračun sa korupcijom. Ništa manje zanimljiva nije ni prethodna priča istog istraživačkog portala, naprotiv. Dokumenta do kojih je došla Pištaljka kažu da su tri firme koje su u 2011. donirale 4,1 miliona dinara Dačićevoj Socijalističkoj pariji Srbije u protekle četiri godine od funkcionera te iste stranke, raspoređenih po javnim preduzećima i institucijama, dobile su najmanje 36 tendera vrednih preko 780 miliona dinara. A prema pisanju dnevnika Alo, baziranom na podacima Uprave za javne nabavke i Agencije za borbu protiv korupcije, donacije strankama višestruko su se, putem učešća u javnim nabavkama, vratile i finansijerima drugih članica bivše vlade – DS-u, SDPS-u i PUPS-u. Od njih samo DS više nije na vlasti na republičkom nivou. Ima i onih koji su sami od državnih organa zatražili istragu medijskih navoda – Državna lutrija Srbije (DLS) pozvala je nadležne da „odmah uvidom u dokumenta, utvrde sve detalje istrage vezane za njeno poslovanje“. Direktorka Tijana Anđelić, koju tabloid Informer u seriji tekstova posvećenih poslovanju Lutrije povezuje sa Borisom Tadićem („Borisova Tijana ojadila Lutriju“) pozvala je i strukovna udruženja da se „javno izjasne o neosnovanoj hajci koja se protiv rukovodstva DLS vodi u jedim dnevnim novinama“. POZADINA Upravo taj slučaj odličan je, ali nikako ne i jedini, primer još jedne otežavajuće okolnosti za onog ko pokuša da zaista „očisti“ Srbiju: pisanje o poslovanju „Borisove Tijane“ u beogradskoj čaršiji odmah je podstaklo tumačenja o mogućoj političkoj pozadini, odnosno plasiranju s ciljem da se „pomogne“ aktuelnom „rekonstruisanju“ demokrata. A tamo gde su (paranoične ili ne) priče o političkoj pozadini slučaja, teško je, šta god da se zvanično saopšti, doći do „istine“ uverljive za svakog. Ni tu nije kraj „otporima problemima i mukama“ o kojima je govorio Vučić. Sve i da nekako uspe da koordinira istrage u medijski najistaknutijim slučajevima, Vučić će, izgleda, teško otkloniti jedan razlog za nepoverenje dobrog dela javnosti. Razlog se zove Bratislav Petković, novi ministar kulture. On je za manje od mesec dana ministarskog staža uspeo da skupi čak 2,5 od ukupno 8,5 miliona dinara koje je, na ime poreza, kao preduzetnik, dugovao državi, pre nego što je počeo da se bavi uređivanjem njene kulture. Ministar i njegov tim, međutim, odbijaju da odgovore na jednostavno pitanje – odakle odjednom toliki novac?  Ćirilični Bus plus Iako su afere omiljena medijska tema, jedna priča nije uspela da zasluži ni širu medijsku, a reklo bi se, ni pažnju Eliota Vučića. Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a i Balkanska istraživačka mreža još 13. jula na svojim sajtovima objavili su zajedničko istraživanje koje kaže da je posao uvođenja Bus plus sistema Grad Beograd dodelio izbegavajući tender i Zakon o javnim nabavkama, odnosno na osnovu polujavnog konkursa čiji su uslovi iz takmičenja izbacili sve zainteresovane kompanije - osim jedne. U tekstu se navodi da su stotine stranica formulara i obrazaca koje je trebalo da popune učesnici „međunarodnog“ konkursa, bile isključivo na ćirilici. Najmanje pet inostranih kompanija tražilo je produženje roka, kako bi imale vremena da dokumentaciju prevedu sa srpskog, naprave ponudu, zatim je ponovo prevedu na srpski, napišu na ćirilici i dostave Beogradu. Direkcija za javni prevoz je, međutim, sve zahteve odbila, pa tako šansu da se bore za dobijanje posla nisu imale, između ostalih, kompanije Siemens, Asecco SEE, Pay Up i ACS Solutions. Zakon o javnim nabavkama, inače, nalaže da se za poslove čija je vrednost veća od 150 miliona dinara konkursna dokumentacija mora prevesti na jezik koji se koristi u međunarodnoj trgovini. U slučaju Bus plusa, samo tekst javnog poziva je bio preveden na engleski, ali ne i sva ostala dokumentacija i uslovi konkursa.