Intenzivni dodir sa prirodom

Milan Todorović Specijalno za NIN U jednom trenutku prošli smo tablu na kojoj je pisalo „Dobro došli u Škotsku“. Vozili smo još dobrih dva sata dok nismo došli u mesto Stanraer. Putokaz nas je doveo do pristaništa odakle je išao trajekt za Severnu Irsku. Nismo proveravali na internetu vremena polaska, već smo išli direktno na dok. Imali smo sreće. Sledeći i poslednji trajekt za danas išao je večeras u osam. Sledeći? Sutra u tri po podne. Padala je kiša, ali nije bilo vetra. Rekli su nam da moramo biti oko sedam ponovo ovde, spremni za ukrcavanje. Seli smo na motore i otišli do grada. Svratili smo na prvu pumpu i napunili rezervoare. Rečeno nam je da trajekt plovi dva i po sata, tako da ćemo na irskoj strani biti malo pre jedanaest. Imali smo onda još dva sata noćne vožnje do Derija, na vrhu Severne Irske. Kiša nije prestajala. Od kada smo krenuli iz Beograda dovde, prešli smo oko 3.000 kilometara za tri dana vožnje. Prvi dan do Cuga u Švajcarskoj, drugi dan do Londona u Engleskoj i trećeg dana trebalo je da budemo u Deriju u Irskoj. Pardon, Severnoj Irskoj. Uplatili smo engleski loto na pumpi. Ovog petka nekog je čekao dobitak od 52 miliona funti. Uplatili smo jednu kombinaciju za jednu funtu. Odvezli smo se do centra grada i pronašli tipičan restoran sa „fiš en’ čipsom” (riba i krompir). Na drvenim tablama ispred ovakvih restorana po Engleskoj obično je ispisano „veliki britanski izum - fiš en’ čips“. Ovde je samo pisalo „fiš en’ čips“ - 4.99. Seli smo u restoran, ne skidajući mokre bajkerske jakne. Pitali smo koliko brzo može da bude gotova hrana. „Već je tu“, rekla je duhovita bosonoga konobarica. Napolju nije bilo više od deset stepeni. Donela nam je vrlo brzo dva „fiš en’ čipsa“ i jednu picu peperoni. „Je l` pepsi okej?“ pitala je. Nisu imali koka-kolu ovde, na kraju sveta. „Pepsi je okej“, rekao je neko od nas trojice. MASNO Riba je bila masna i krompir je bio masan. To je bilo loše jer nije bilo hleba da pokupi mast, a bilo je dobro jer onda hrana dugo „drži“ i nećemo biti gladni. Istresli smo svu sitninu koju smo imali i platili račun. Ostavili smo i bakšiš, u sitnini i engleskim funtama. Ukrcali smo se na brod sa još desetak motocikala i s drugim putnicima. Brod nije bio mali i ni naročito nov, ali je bio očuvan. Popeli smo se stepeništem, jednim pa drugim i došli do kafea. Kosta-kafe je bio svuda, pa i na ovom brodu iz Škotske za Irsku. Pardon, Severnu Irsku. Ušli smo u prodavnicu suvenira, novina i sitnica za putnike, nalik nekakvom fri-šopu, rekao bih. Bilo je i žestokih pića, cigara i parfema. Ništa za nas. Malo smo prošetali da ubijemo vreme. Otišli smo u Kosta-kafe, popili kafu iz kartonskih šolja i gledali preko pramca kako plovimo preko Irskog mora. Padao je mrak. Padala je kiša i malo je ljuljalo. Jedan od nas je izuo bajkerske čizme, da malo proluftira noge. Imao je dva para čarapa i po dve najlonske kese na svakom stopalu. U kombinaciji sa vlažnim čizmama...loša kombinacija za okolinu. ‘Ajde molim te, obuj čizme... zbog ljudi. Oseća se, a?! Ceo dan je padala kiša i bili smo polumokri. Ipak, sada smo bili u toplom i ugrejali smo se. Još uvek smo varili masni „fiš en’ čips“. Malo smo i zadremali. Tiket od lotoa je bio u suvom džepu, na sigurnom. DERI Kada smo se iskrcali u mestu Larne, blizu Belfasta, bio je uveliko mrak. Naravno da je padala kiša. Bio sam uzbuđen jer sam prvi put u životu kročio u Irsku. To su za svakog putnika posebni trenuci, kada prvi put stupaš na neko tlo. Početna ideja je bila da idemo jednim od „poprečnih“ sporednih puteva do Derija, nekih 200 kilometara. Ipak, posle nekoliko kilometara na izlasku iz Larnea, na raskrsnici, promenili smo mišljenje. Taj put je bio potpuno neosvetljen, uzak i prekriven krošnjama drveća. Loš izbor za noćnu vožnju, pod kišom i vetrom. Krenuli smo auto-putem koji je prerastao u dvosmerni magistralni put. Na putokazu je pisalo 112 milja do Londonderija (zvanično ime grada Deri). Prvi deo reči „London“ bio je precrtan crnom farbom. Shvatili smo da bez obzira na to što smo u Velikoj Britaniji, gradove treba nazivati pravim imenom, onako kako ih nazivaju lokalci. Idemo za Deri. Padala je kiša, bila je noć i svaki putokaz do Londonderija imao je istu grafiku – prvi „londonski“ deo bio je precrtan crnom farbom. Na pedeset milja od Derija, spustili smo se sa brda i cela kotlina bila je prekrivena sablasnom maglom. Zahladnelo je i osećao se miris šume. Nakon dva sata vožnje pristigli smo u predgrađe Derija. Magla se razišla, kiša je prestala i mirisalo je more. Na ulasku u Deri (bilo je nekoliko minuta pre ponoći) preko velikog kružnog toka mladić je pokušavao da pređe ulicu, ali kako je bio dobro pijan jedva se održavao na nogama. Usporio sam, on je krenuo napred, nazad, prikočio sam... izbegao sam ga za dlaku. Ne bi bilo dobro da sam ga udario, jer bi verovatno bili povređeni i on i mi, morali bismo da čekamo policiju i stvari bi se zakomplikovale. Ovako smo, nakon deset minuta, stigli u motel pored auto-puta, rezervisan preko interneta. Raspakovali smo stvari, razvezali kanape, gurtne, odneli kofere sa motora u sobu. Bilo je pravo čudo koliko smo stvari imali na motoru i to se tek vidi kad poslažemo sve na pod. Opet smo bili mokri. Ništa novo u ovom delu sveta. Kada čovek putuje motorom, to nije paket aranžman ili osmišljena turistička tura. To je jedna mešavina „drumskog turizma“ sa „bajkerskom improvizacijom“, koja je usmerena pre ka doživljaju nego ka saznanju. Pre svega, dodir sa prirodom je vrlo intenzivan jer se svaka promena, dan, noć, planina, dolina, more, reka, šuma... oseća direktno na sopstvenom licu. Tokom vožnje, putnik motociklista počinje da razume kretanja oblaka, da razaznaje različite vrste kiše (po intenzitetu, volumenu i uglu padanja), da procenjuje intuitivno rizične vozače i prati sopstveni zamor, raspoloženje i pozornost. Kao i u mnogim stvarima, putovanje motociklom daje nešto više od drugih načina putovanja i kretanja, ali traži više napora, više volje i posvećenosti. Treba sedeti u fotelji u dnevnoj sobi dvanaest sati bez prestanka, a ne na sedištu motora, na pet stepeni Celzijusa, na kiši, na klizavom putu ceo dan. (Nastaviće se)