Rez

Potpis: anonimus. Reći ćete, beznačajni trag kaprica nekog ko je hteo da se izrazi ironično na duhovit način. Ali, možete se upitati ko je na meti te ironije, Sokićeva ili Marina Abramović? Pasteli izloženi u ovoj galeriji dovoljno vam govore o razlici između već istorijske estetske paradigme visokog modernizma kojoj je Sokićeva ostala verna do kraja svog dugog života, i aktuelne nove ili ,,druge“, metamoderne predilekcije vizuelne umetnosti koju sledi Abramovićeva. Iako ih deli znatna generacijska distanca, ove dve umetnice mogu se s razlogom smatrati savremenicima. Kako onda pojmiti uzrok tako izrazite divergencije njihovih stvaralačkih usmerenja?... Za hroničara događanja na današnjoj umetničkoj sceni ovako postavljeno pitanje čini se zanimljivije od ponavljanja zasluženih komplimenata upućenih prefinjenom metijerstvu intimističkog likovnog izraza Sokićeve. Reč je, naravno, o nespornim kvalitetima - ali se danas na njih drugačije gleda. Više nego pre, pada u oči to što u čitavom umetničkom opusu Sokićeve nema ni traga sadržaja ,,društveno funkcionalne preferencije“. Kako to da Sokićeva, kao svedok burnih zbivanja na istorijskoj sceni koja su dramatično menjala društveni kontekst životne stvarnosti nije bila pobuđena da na to umetnički, direktno reaguje? Rečju, izložba pastela Sokićeve može prigodno da ukaže gde i zašto je povučen ,,rez’’ kojim se visoka moderna u likovnoj umetnosti odelila od stvaralaštva sa predznakom ,,funkcionalnog društvenog angažmana“ koje je danas na visokoj ceni. Radi se o navodnoj potrebi da se respekt prema ,,kategoriji lepog“ potisne kao neproduktivan u odnosu na preču kritičku i reformističku funkciju stvaralačke svesti umetnika... Teško je verovati da je takva svest nedostajala Sokićevoj. Ali, nju je, izvesno, motivisala i druga misao koja, čini se, teško prodire u glave aktivista nove ili ,,druge“ paradigme današnjih stvaralaca: da elementi aktivnog estetskog dejstva u strukturi umetničkog dela već sami po sebi imaju ekstenzivno dejstvo na društvenu svest.