Diogenovo bure

Poslednjih meseci Srbija i Beograd upadljivo podsećaju na Čikago iz tridesetih godina prošlog veka. Sve je tu: i delimična prohibicija (od 22 PM do 06 AM) i ulična puškaranja i vrtoglavi društveni uspon kriminalaca. Tu je, konačno, i Eliot Nes, ovaploćen u liku Aleksandra Nepotkupljivog Vučića. Istina, mi ne bismo bili Srbi kada tu ne bi bilo i određenih „posebnosti“. Za razliku od Čikaga, u kome su banke pljačkali gangsteri, u Beogradu, a i šire, banke, uz asistenciju visokorangiranih političara, pljačkaju bankari. U tom smislu je Vučićeva misija mnogo komplikovanija od Nesove, iako je i Eliotova bila komplikovana. „Nesalomovi“ Eliot Nes jeste morao da se bori sa izvesnim brojem korumpiranih saradnika, ali je linija fronta, na kome se sa jedne strane nalazila država, a sa druge kriminalci, ipak bila koliko-toliko jasna. Naš „Nesalomivi“, nažalost, nema tu prednost. Pretpostavimo da je Vučić iskreno rešen da se izbori sa korupcijom, to jest lopovlukom – u čemu ga (ako je iskren) treba zdušno podržati – pa počujmo šta o tome kažu „dobro obavešteni izvori“, neki moji bivši prijatelji, političari, sa kojima sam ovih dana razgovarao na tu temu. Drevnim novinarskim jezikom rečeno: svi su saglasni u oceni da, uprkos eventualnim Vučićevim dobrim namerama, od tog posla nema ništa. Udari li Vučić na korupcionaše iz prethodnog, nenarodnog režima, tvrde „dobro obavešteni izvori“ (što bi „Nesalomivi“, pretpostavljam, rado učinio), istraga bi ga vrlo brzo dovela pred vrata koloritnih ličnosti iz redova sopstvenih koalicionih partnera, možda čak i do nekih članova vlade. Odgovor na pitanje naivčina – zašto je to tako – veoma je jednostavan: u Srbiji je, lopovluka što se tiče, postignut visok stepen nacionalnog jedinstva. Korupcija efikasno ukida sve one kobne srpske podele i ideološke razlike, pa se tako u raznoraznim lukrativnim „kombinacijama“, često „tale“, ugrađuju i sarađuju naoko zakleti politički neprijatelji. Mi smo siromašna zemlja. Nema ovde para za dva ili tri lanca korupcije. Ima tu još jedna stvar, smatraju moji bivši prijatelji. Na prvi pogled ne izgleda tako, kažu, i ne bi ni trebalo da izgleda, ali upravo su demokratski sistem i smenjivost vlasti jedna od glavnih smetnji u borbi protiv korupcije. Kako, opet će se zapitati naivčine? Tako, lepo. Pohapse li i pozatvaraju izvestan broj lopuža iz režima, nazovimo ga radi preglednosti „A“, borci protiv korupcije iz režima, nazovimo ga „B“, dovode sebe i svoje jarane u krajnje neprijatnu situaciju da se gnev nekog „Nesalomivog“ nakon povratka režima „A“ na vlast, obruši na njihovu glavu. Kužite li, stari moji? Ako je, dakle, stvarna borba protiv korupcije nemoguća zbog toga što je korupcija sama suština ovdašnjeg političkog sistema, to ne znači da se ta borba, na opšte veselje sirotinje raje, ne može voditi u medijima. I tu se, bogme, nemilosrdno i vodi. Nema dana, a da ovdašnja štampa gromoglasno ne najavi neko hapšenje, neku istragu, neko saslušanje. Istini za volju, s vremena na vreme ponekog svata i uhapse, podvrgnu ga istrazi i saslušanju, ali posle samo nekoliko brojeva rečeno hapšenje, istraga i saslušanje pada u zasenak i biva zamenjeno novim najavama i gromopucatelnim izjavama „resornih ministara“. U drugoj deceniji XXI veka Srbija ne liči samo na papirnati Čikago iz tridesetih godina prošlog; ona mi pomalo liči i na Diogena uoči nekog od bezbrojnih ratova u kojima je vo vremja ono učestvovala Atina, majka demokratije. Sve se to u Atini uzmuvalo, sve se to grozničavo priprema, sve to zvecka oružjem, sve to drži govore i najavljuje ljutu borbu i slavnu pobedu, a Diogen, cinik kakav je bio, pronašao neko bure pa ga odgura dva stadija, pa ga vrati, pa ga opet odgura, pa tako letnji dan do podne, sve dok konačno neki strateg nije ukačio da se Diogen sprda sa patriotskom vrevom i pometnjom koje samo otežavaju istinske pripreme za rat. Biće da su se stvari puno promenile od klasičnih vremena naovamo, naročito u Srbiji, u kojoj umesto Diogena stratezi guraju natrulo bure.