Prevazilaženje nostalgije

Svi danas vole Jugoslaviju. U Kragujevcu prave novog „fiću“, na rafovima su „životinjsko carstvo“ i „kiki“ bombone, navijači s Arkanom na bicepsima kliču (klicali su) Prosinečkom, turisti iz Slovenije dolaze da se poklone u Kući cveća... Ali, šta je zaista bila Jugoslavija, izvan ovog popkulturnog kičeraja i nostalgije? I šta nam nasleđe bivše države znači danas i ovde? Ovo je pitanje koje su postavili autori projekata na aktuelnom Bijenalu umetnosti u Pančevu. Gledajući otvaranje Bijenala, slika uopšte nije tako šarena i vesela kao kada je reč o šarenoj slici koju dobijamo iz medija i supermarketa. To se vidi u video-performansu Gordane Galić iz mostarske grupe Abart, koja je u Neretvi oprala krvave zastave svih država koje su ikad postojale na teritoriji Bosne i Hercegovine i zatim ih okačila da se suše kao veš. Vidi se to i u radu umetničkog dua Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran) Fragments Untitled #0, u kojem su na izuzetno ubedljiv način rekonstruisali zlokobni govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. godine. Na neki način to može da se čita i sa žvrljotina koje su na papirima tokom sastanaka pravili razni političari, od Draže Markovića i Dragoljuba Mićunovića, do pomenutog Miloševića, na izložbi Umetnost marginalije u okviru pratećeg programa Bijenala. Osim njih, program čine još bili TkH, Četiri lica Omarske, Kontekst Kolektiv, Grupa Spomenik, Medijska arheologija, Centar za nove medije kuda.org, Učitelj neznalica, Jelena Vesić, Poseta Starom sajmištu, Dubravka Sekulić, Kultura sećanja, Bacači sjenki, Marina Gržinić... NASLEĐE Pančevci i gosti Bijenala možda su očekivali nešto drugo kada su čuli najave da je tema manifestacije Jugoslavija i njeno nasleđe. Zato je bilo pomalo neobično videti parove s decom i slučajne prolaznike kako radoznalo obilaze pomalo hermetične radove mladih umetnika, uz pratnju džez benda Ivana Aleksijevića, sve se pitajući kad će videti nešto što su očekivali... Ali selektori su odmah poručili da im je namera bila da izbegnu egzotizaciju bivše države. Koselektor vizuelnog segmenta Nikola Dedić kaže da 15. bijenale ima jasnu političku konotaciju koja podrazumeva promišljanje jugoslovenskog prostora u savremenom kontekstu. „Trudili smo se da izbegnemo egzotizaciju nasleđa Jugoslavije, jer je egzotizacija ikonografijom najbolji način da se jedan politički ili istorijski fenonomen depolitizuje“, kaže Dedić za NIN. „Mi smo tražili konkretne političke implikacije koje utiču na kreiranje aktuelnog i ideološkog prostora. Ovo je promišljanje i Jugoslavije u kontekstu sadašnjosti i aktuelnog političkog trenutka. Svi ovi projekti koriste nasleđe Jugoslavije za kreiranje aktuelnih emancipatorskih politika.“ Upravo na ovom tragu je i predstava Kukavičluk Olivera Frljića, koja sama čini pozorišni deo Bijenala, kao i filmovi Jedna žena – jedan vek Želimira Žilnika i Cinema Komunisto Mile Turajlić. Jugoslavija možda više ne postoji kao država, ali sećanje na nju i ideje na kojima je počivala i danas su i te kako živi. Nakon dekonstrukcije države usledila je njena delimična rekonstrukcija, ali na potpuno novim, umetničkim osnovama. Kako je uoči Bijenala objasnio v. d. direktora Kulturnog centra Pančeva Nemanja Rotar, koji organizuje ovu manifestaciju, Bijenale se održava pod sloganom De/Re/Konstrukcija: prostor, vreme, sećanje, kao „svojevrsno političko preispitivanje od Drugog svetskog rata naovamo šta je ostalo od jugoslovenske ideje koja se raspala na mikrosegmente“. ANTAGONIZMI Sam Rotar je na mesto v. d. došao nakon lokalnih izbora u Pančevu, na kojima je vlast pripala koaliciji koju čine SPS, SNS, URS i DSS. Kulturnjaci u Pančevu kažu da su s Rotarom na mestu direktora Kulturnog centra „još i dobro prošli“, jer ne bi svi iz nove vlasti na neke radove na Bijenalu gledali blagonaklono. A neki od njih su znali tražiti i zabrane pojedinih koncerata i filmova u Srbiji. Odgovarajući na pitanje kako umetnici i kustosi Bijenala tumače današnji politički trenutak u Srbiji, pa i u Pančevu, kada se u vrhu vlasti prave „patriotski“ spiskovi nepodobnih umetnika, Nikola Dedić kaže da živimo u vremenu koje je prožeto različitim vrstama antagonizama. „Prvo, živimo u doba ekonomske krize, a svi projekti na Bijenalu polaze od rada s društvenim antagonizmima. Oni mogu da budu različiti, a oni koji dominiraju odnose se na ponovno preispitivanje klasnih pitanja, socijalna dimenzija. Klasni antagonizmi dolaze u prvi plan, ali oni iniciraju novo promišljanje nekih emancipatorskih levičarskih politika. Ovo Bijenale je građeno na ideji emancipatorskih praksi istorijskih levica. Ti antagonizmi su klasni, ali mogu da budu i nacionalni, rodni, rasni... Nastupanje s pozicija društvenih antagonizama je ono što ih čini vrednim i relevantnim“, kaže Dedić. O kojim je antagonizmima reč, na svojoj su koži najbolje osetili junaci izložbe fotografija Miladina Čolakovića iz njegove publikacije Put, koja je u četvrtak 13. septembra predstavljena na Bijenalu. Reč je o Romima mečkarima koje je Čolaković snimao u dva navrata, s razmakom od 12 godina. Čolakovićeve fotografije nepogrešivo beleže sve ožiljke i razoružavajuće osmehe i poglede ljudi koji u Srbiji žive na margini margine. Ipak, Čolaković kaže da ih ne vidi samo kao žrtve. Naprotiv. „Nisam stavio akcenat na njih kao članove rubne etničke zajednice, nego na jednu njihovu specifičnost – oni žive u sadašnjosti, za razliku od nas drugih“, kaže Čolaković za NIN. „To je ono čemu se teži i u psihijatriji i u filozofiji i u religiji. A oni žive danas i ne misle na sutra ili na juče. Strašno su zdravi, oni su jaki kao zemlja i psihički su stabilni. Mnogo sam naučio od njih. Pitam jednog od njih: Jel` ostaviš nekad neki novac za crne dane? On kaže: Ne, zašto? Sutra je novi dan, biće mečka i sutra, to ćemo da zaradimo posle. To je neverovatno zdrav način života. Oni su potpuno slobodni, a mi imamo neku svoju šemu. Pogledajte koliko oni intenzivno žive! Pogledajte koliko su ostarili! Fotografiju jednog momka imam dok je bio u stomaku, pa kad je tek rođen, a evo ga sada – oženio se“, priča Čolaković ponosno, dok obilazimo njegove fotografije. „Kad smo kod Jugoslavije, izuzetno im je žao te zemlje, jer su voleli da slobodno putuju, a naročito su voleli da idu po Bosni; raspad države im je teško pao“, kaže ovaj umetnik. Osim toga, o tome kako današnje generacije gledaju bivšu državu možda najbolje govori jedan zemunski vic: „Gde se nalazi Jugoslavija?“ „U prošlosti brate.“