Nasilje i ljubav

Dilanov glas i na ovoj ploči jeste oštećen i na trenutke zvuči kao režanje ranjene zveri, ali upravo je zbog toga na nekim pesmama još ubedljiviji. Primera radi, kada krene da ropće i grgolja na opakoj Pay in Blood, nijedan drugi glas na Zemlji ne bi mogao bolje da zvuči kao pokvarenjak o kojem je reč: „Ja plaćam krvlju, ali ne svojom“. Zvuči poznato? Ovo je prva Dilanova ploča tri godine nakon blesave Christmas in the Heart i sjajne Together Trough Life. I ovde on sa svojim pouzdanim bendom pravi jedinstvenu mešavinu bluza, kantrija i bazičnog rokenrola, pa cela ploča zvuči kao da je skinuta s nekog južnjačkog radija tamo negde oko Velike depresije. Ali nije; snimljena je danas, kada Amerikom i svetom drma još jedna velika kriza. To Dilana, međutim, ne okupira (Occypy Dylan?) previše: Krize i drame o kojima on ovde peva starije su i dublje od ove koja dolazi s Volstrita i koju će Mit Romni da počisti samo tako, što bi rekla guvernerka. Mnogi se slažu da je ovo dosad možda najmračniji album Boba Dilana. Ima tu trostrukih ubistava iz ljubomore (murder balada Tin Angel), premlaćivanja bejzbolkama (inače prilično veseo spot za otvarajući Duquesne Whistle), kao i leševa koji plutaju poplavljenim kruzerima (naslovna pesma, epski osvrt na tragediju Titanika Tempest)... Ipak, ploča je toliko natopljena verom i ljubavlju, da sav mrak ovog sveta ne može da ih pomuti. Meni je najdraži i najbliži nežni Dilan. Topim se kada slušam kako s lakoćom celu jednu propalu ljubav pretvara u remek-delce kakvo je pesma Long and Wasted Years. Ili kada ga zamišljam kako luta ulicama oko ponoći i pevuši sanjivu Soon After Midnight. I najviše – kada oplakuje svog prijatelja i saborca DŽona Lenona u Roll on, John. Negde gore, gospodinu Lenonu je teško da to sluša. Nama ovde, to je privilegija. Roll on, Bob!