Nema problema

I tako, instalira naš poljoprivredni kombinat taj pogon, krene proizvodnja. Posle jedno mesec dana, zovu Švajcarci. LJudima neprijatno što su prodali neispravnu stvar. Zovu i Japanci, ni njima nije svejedno što ne radi mašina koju su napravili. Raspituju se svi kako izdržavamo sa problemom. Nema problema, odgovaraju, naravno, naši. Kako nema, zbunjeni su i jedni i drugi. Jeste rekodirali softver za laser, raspituju se Japanci. Da niste promenili gustinu mleka, pitaju Švajcarci. Ma, jok, nije Rade inženjer, objašnjavaju naši. Koji Rade?! Rade, bre, što mu zaova ostala trudna sa... Ne veruju stranci svojim ušima šta čuju. Sednu na avione i pravac Beograd. I imaju šta da vide. Pored njihove hajtek mašinerije stoji – ventilator. Pomenuti Rade, inače pomoćni radnik na traci, od kuće doneo stari vojni ventilator koji duva kao košava. Kad se napune tetrapaci mlekom, to čudo zaduva direktno u liniju i fuć! odleti prazan tetrapak... i rešen problem. Junak druge priče je isto Rade, inače ćale mog kolege sa posla. Rade je ceo radni vek proveo u jednom našem velikom preduzeću. Čudo je bio taj gigant. Na hiljade zaposlenih. Na milione proizvoda. Radilo se u tri smene. Ali se sve raspalo. Radetu ostalo nešto malo do penzije, pa je, šta će, ipak išao na posao. Ode ujutru, ali eto ga kući već oko pola dva, dva... Ali jednog dana nema ti njega. Dva, dva i petnaest, pola tri, petnaest do tri, nema Radeta! Žena se zabrinula, nije tad bilo mobilnih telefona, a fiksni na poslu isključili zbog milionskih dugovanja. Uznemirio se i moj kolega, mali je bio, šta je sa ćaletom, što ga nema. Kad eto ti njega, stiže oko četiri. Gde si, bre, Rade?! grli ga zabrinuta, ali i srećna žena. Ma, pusti, kaže Rade. Uspav’o sam se.