Evro će pući

Kada dugoročni rast zamenimo kratkoročnim olakšanjem žrtvujemo našu ekonomsku budućnost zarad trenutka. A politika je vezana za trenutak i sklona je političkoj kratkovidosti. Političar će, ako može da učini nešto popularno danas, ponovo naduvati mehur od sapunice, koji će posle pući. Fiskalni deficiti u Portugaliji, Irskoj, Grčkoj i Španiji i nedostatak budžetske discipline izvršiće pritisak na zajedničku valutu i velika je verovatnoća da će doći do pucanja evra, kaže za NIN Piter Betki (Peter Boettke), profesor ekonomije i filozofije na univerzitetu „DŽordž Mejson“. On, takođe, nije optimista ni kada su u pitanju mogućnosti MMF da pomogne Srbiji. „Rešenje za Srbiju je u tome da se oslobodi preduzetnička kultura. To je jedina vrsta samonikle reforme koja je trajna jer ne potiče izvana. Zemlja koja je opsednuta prošlošću ima najgoru budućnost. Kod vas u Srbiji ima mnogo istorije. Vi se stalno vraćate ne pet-deset, nego 50 i 100 godina unazad“, konstatuje Betki. Važite za žestokog kritičara Pola Krugmana. Gde se razilazite? Treba praviti razliku između Krugmana ekonomiste, koji je zaslužio Nobelovu nagradu i Krugmana političkog komentatora, koji smatra da je vlada korektivni faktor društvenih boljki, inflacije i nezaposlenosti. Pri tome on ne uzima u obzir praktične probleme do kojih dolazi kada se na takvu ulogu vlade gleda nekritički i kada se ne gleda koliko koštaju predložena rešenja. Krugman kao javna ličnost, dakle, ne uzima u obzir odnos troškova i efekata, a uz to je pristrasan i zato smo na suprotnim stranama. Krugman savetuje da se troši više da bi se izašlo iz krize. Ali postoje i ekonomisti koji misle da se mora više štedeti? Američki budžet već je prešao maksimum i tu se Krugman i ja ne slažemo. On smatra da premalo trošimo i da deficit neće stvoriti inflacionu spiralu u budućnosti, da neće istisnuti privatna ulaganja. Kad pogledamo nivo zaduženosti i fiskalni deficit u SAD i buduće poreske obaveze koje će iz toga proizaći, onda agresivno trošenje javnih sredstava ne predstavlja razboritu politiku, jer na kraju možemo doći u potpuno isti problem sa kojim se danas suočavaju neke zemlje evrozone. Koja od ove dve škole ima veću šansu da pobedi, što je jako bitno, jer ih u Evropi zastupaju lideri dve najvažnije države, Angela Merkel i Fransoa Oland? Ne znam da li će doći do približavanja stavova ili će naprosto politika pobediti. Merkelova, na primer, može da drži vrlo čvrstu liniju i na kraju će se postaviti pitanje da li će Nemačka zadržati evro ili će izaći iz evrozone pre Grčke. Mislim da će fiskalni deficiti u Portugaliji, Irskoj, Grčkoj i Španiji i nedostatak fiskalne discipline u tim zemljama izvršiti pritisak na evro kao zajedničku valutu i po mom mišljenju velika je verovatnoća da će doći do pucanja evra. Posebno, ako uzmemo u obzir da je Evropska centralna banka objavila da će kupovati obveznice prezaduženih zemalja. Zato mislim da je evropska situacija poput kockarske. Kenzijanske politike su vrlo pogodne za kratkoročni politički uspeh i dugoročni politički bol. A to znači da će to odrediti pobednika. Ako mogu da učinim nešto popularno danas tako što ću ponovo naduvati mehur od sapunice to će biti kratkoročno olakšanje – umesto da se skoncentrišemo na dugoročni rast. U meri u kojoj dugoročni rast zamenimo kratkoročnim olakšanjem žrtvujemo našu ekonomsku budućnost zarad trenutka. A politika je vezana za trenutak, ne na duge staze. Problem je, međutim, što su političari skloni toj kratkovidosti. Ova kriza je započela u SAD. Da li će se tamo i završiti ili će najdeblji kraj izvući oni koji nisu učestvovali u njenom kreiranju? To je odlično pitanje zbog finansijske nepredvidljivosti. Ideja je da se danas utiče na ranije loše ponašanje investicionih banaka u SAD, koje su povezane sa investicionim bankama u Evropi, pa se očekuje da bi se efekti osetili i na drugoj strani. Ako su svi povezani, ono što treba da se uradi jeste da se razdvoje tako da se pojedinci koji su donosili loše odluke primoraju da donose razboritije odluke. To je teško uraditi, jer ekonomisti nemaju čarobni štapić kojim bi rasterali probleme. Potrebne su nove odluke, jer ste ranije imali monetarni sistem koji je davao mnogo gotovine bankama, stalno su se smišljale nove finansijske usluge i hartije od vrednosti, a ni vlade nisu vodile računa o visini dugova. Svi su potcenili rizik, a ni rejting-agencije nisu reagovale. Sada se od banaka i u SAD i u Evropi traže da promene ponašanje, da budu razboritije. Ovde postoji i konceptualno i praktično pitanje, jer postoji razlika između kapitalizma i „burazerskog kapitalizma“, u kojem postoje skrivene državne subvencije. Mi sada imamo „burazerski“ kapitalizam i treba staviti tačku na njega. Ako neko pokušava da pomogne kompanijama sve se svodi na to da neko treba da plati gubitke nastale zbog loših odluka. Pitanje je kako da to manje boli, a i u SAD i u Evropi postoji neka vrsta intimnog, drugarskog, burazerskog sistema, odnosno vrlo jake interesne grupe pod zaštitom vlade. E, to se mora promeniti. LJudi treba da shvate realnost budžetske krize, poput one u Grčkoj. Jednom kad se to shvati, razumeće se i da postoji finansijski jaz koji treba zatvoriti. To možete da učinite ili ogromnim povećanjem poreza ili smanjenjem troškova ili kombinacijom te dve stvari. Ranije je to moglo da se postigne i obezvređivanjem valute, ali danas to nije moguće, jer nema lokalnih valuta tako da jedino može da se devalvira evro kao zajednička valuta. Pa kako onda dalje? Treba da se uspostavi poreski sistem koji ne obeshrabruje ulaganja i rad i da se definiše politika koja neće uništiti ekonomiju kroz inflaciju. Kad god se spremamo za neku bitku, bez obzira na to da li je to vojni poduhvat ili ekonomska aktivnost, treba imati jasnu strategiju. Jer, ako je cena veća od koristi onda verovatno nije ni trebalo intervenisati. Ne treba, dakle, raditi nešto samo zato što to možete, već to zavisi od efekata. A mi sve vreme pravimo tu grešku i plaćamo posledice i zato sam veoma zabrinut za budućnost američke ekonomije. Profesor DŽim Bjukenen uvek kaže da je pesimista kada gleda u budućnost, a optimista kada pogleda unazad, jer po njemu su stvari trebale da budu gore nego što jesu. Diktat promena Piter Betki kaže da zemlje poput Kine i Indije predstavljaju primere kako se ljudi mogu izdignuti iznad svog siromaštva i probiti se na globalnom tržištu. „Ali to uništava stari način života i donosi tenzije i frustracije, jer mnogi moraju da se adaptiraju na potpuno nove uslove. Da li je to strašno ili na to treba gledati kao na jedan novi veliki i uzbudljiv izazov. To vam je poput novih industrija. Treba osmisliti novi način života u tom novom svetu. Svi to treba da uradimo. I to je uzbudljivo. Naravno i frustrirajuće jer smo navikli da radimo stvari na određeni način, a to više nije moguće. Mislim da Kina i još neke zemlje predstavljaju odličan primer kako pojedinci, dobivši slobodu izbora, mogu sebe da izdvoje iz mase i uzdignu se. I svi treba da se ugledamo na to. Doći će do promene u našem načinu življenja. Ali ponavljam, doći će do promene u načinu življenja koju mi diktiramo i koju nam niko sa strane ne nameće.“