Dizajniranje praznine

Ovogodišnji 13. međunarodni Bijenale arhitekture u Veneciji koji traje do 25. novembra, ima slogan Common Ground, što znači zajednička zemlja, zajednički prostor, a naš sagovornik Ivan Rašković, arhitekta i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, pod tim radije podrazumeva zajedničko polje. Autor tog zajedničkog naslova za učesnike ove smotre je čuveni britanski arhitekta Dejvid Čiperfild, koji je i kurator Bijenala. Izloženi su radovi iz blizu 200 zemalja, a Sto na sto, projekat koji je zastupao Srbiju, bio je veoma zapažen. Na prvi pogled rad se svodi na minimalistički veliki beli sto koji ispunjava pravougaoni prostor Paviljona Srbije gotovo u potpunosti, ali ga je moguće obići koridorom širokim 1,5 metar. Oko stola se odvijaju video-projekcije koje iz određenih uglova registruju kretanja posetilaca i reflektuju ih u prostoru, uz zvučne efekte izazvane dodirima. Po zamisli autora projekta, kako je ocenjeno, dve forme - arhitektura (volumen) paviljona i arhitektura (površina) stola, čine da praznina - eteričnost nečeg između tih oblika pobuđuje posmatrača da kreira prostorne varijacije. Kroz kretanje i video praćenje dešavanja, posmatrač tu prazninu doživljava, tumači i oseća na slojevit način. Upravo to je i kreativni odgovor na postavljenu temu Bijenala „Zajedničko polje“. Za ovaj rad upotrebljeni su najrazličitiji materijali čelik, univer i oreolan, a sastavni delovi stola su mikrofoni i zvučnici, kao i projektori sa kamerama. KARAKTER Tako je naša prezentacija ove godine stala u red velikih i svetski relevantnih zemalja kad je o arhitekturi reč, a predsednik Društva arhitekata Beograda nam objašnjava: „Unazad tri Bijenala, na naše veliko zadovoljstvo, Udruženje arhitekata Srbije i Društvo arhitekata Beograda, uspelo je da sa Ministarstvom kulture postigne dogovor da se organizuje javni arhitektonski konkurs, jer mi arhitekti smatramo da je konkurs najbolji instrument za dolaženje do najboljeg rešenja. I, rezultat nije izostao. Ove godine na konkurs je pristiglo tridesetak radova, veoma kvalitetnih, i Savet bijenala, koji je ujedno i žiri, odabrao je najbolje“, kaže Ivan Rašković. Po rečima našeg sagovornika, Bijenale arhitekture je poput mnogih smotri, u suštini vašarskog karaktera, u najboljem smislu te reči, kao kad biste kazali, ima k’o na vašaru! To je mesto gde iz određene oblasti dođe puno nečeg veoma različitog. I svako ko računa na to da se tamo predstavi, mora da shvati neke psihovremenske odrednice prostora i ponašanja u prostoru. Tako se već odavno jasno primećuje neformalna podela u izlagačkom konceptu, koju Ivan Rašković obrazlaže: „To su, naravno, uslovne podele. Jednu sam nazvao tradicionalističkom, a drugu inovativnom. Ova druga ide za direktnom komunikacijom i uspostavljanjem interakcije sa publikom. Ako bih to uporedio sa, recimo, sajmom ishrane, ovi prvi bi bili štandovi na kojima se prodaju recepti i kuvari, a ovu drugi bi bili oni koji pored recepata spremaju jelo koje vam nude da probate. Ti konceptualni, mada ja više volim da kažem interaktivni paviljoni, nude neposredno iskustvo različitih vrsta. Na moju veliku sreću i na naše zadovoljstvo, od kako smo krenuli sa konkursima, naša postavka je svaki put bila interaktivna i veoma dobro primljena. Ove godine, prema rečima jedne članice žirija za Kamenog lava, naša postavka je ušla u desetak najboljih o kojima se govorilo kao kandidatima za najveće priznanje.“ Što veća nacija, to gluplja prezentacija! Ovim rečima arhitekta Rašković najjednostavnije slika ovogodišnju smotru u Veneciji, uz objašnjenje da je to pojava koju on uočava unazad tri godine: „Naravno, i ovde ima izuzetaka, kao što su recimo sjajni paviljoni Rusije, Japana i Poljske na primer, ali sve najbolje na ovogodišnjem Bijenalu dolazi od relativno malih nacija. Velike nacije me poslednjih godina razočaravaju plitkoćom pristupa koji, recimo, našem rešenju nije ni do kolena. Čak je naš projekat veoma dobro komunicirao sa temom Bijenala, Common Ground, što inače nije neophodno. Uz to, naša postavka, kao finalni kompliment, ima i komponentu igre. Gledalac sebe gleda pored stola, ali mutno, i čim počne da dodiruje sto, da udara po njemu, njegova slika se izoštrava. Taj naš objekat je arhitektonski, prostorno oblikovan izraz, kao kakva karikatura bez reči. Za kratko vreme vi se ispunite sadržajem ovog stola koji ste protumačili.“ PEČAT Kao paviljone koji su ponudili kvalitetan sadržaj, Rašković izdvaja egipatski, poljski, koji je i veoma duhovit, kao i rumunski: „Rumuni su napravili svoje-vrsnu društvenu satiru. NJihov paviljon je ispunjen zanimljivim pečatima koji pečate izreke velikih arhitekata, a sve to sa konotacijom da je Rumunija zemlja sa tradicijom u kojoj za sve što vam treba morate da dobijete pečat! Egipatski paviljon je sav u opeci, a izvela su ga dva sjajna zidara iz Nubije uz pomoć dvojice arhitekata. Oni se bave vanvremenskim vrednostima u arhitekturi, prikazuju logiku građenja opekom i metaforom formacije opeke sve do metafore igre derviša, kretanja galaksije u svemiru... Zanimljiv je izraelski paviljon, sa snažnom satirom na sopstveni račun, vezujući se za izjavu jednog američkog predsednika koji je Izrael, kao svog vernog saradnika, nazvao nosačem aviona u kriznom području, što su arhitekte ignorisale. Za mene je vrhunac duha kada se poigravate na račun stereotipa o sebi, a Izraelci su to uradili tako što su svoj paviljon napravili u vidu velike prodaje raznih đinđuva i suvenira za skupe pare. Ruski paviljon je proglašen tajkunskim jer je mnogo koštao, ali je meni veoma zanimljiv jer je ironičan prema sadašnjosti. Vidi se namerno preterivanje u postavci ovog paviljona, pa se osećate kao da ste u scenografiji onog sjajnog kanadskog filma Kocka, tačnije kao u nekom hajtek hiper prostoru. To preterivanje sa tehnologijom je zapravo ironija koja vas podseća na prezašećereni kolač.“ Arhitektura je odavno granična oblast pa mnogi smatraju da Bijenale treba da bude izložba projekta, dok naš sagovornik veruje da je ono izraz duha jedne nacije, kao što su to navedeni paviljoni, plus holandski i dobri paviljoni Bahreina, Hrvatske, Slovenije... Oni koji su već odavno prepoznati kao lideri, ove godine imaju, po mišljenju ovog arhitekte, veoma loše paviljone: „Tako su ove godine skandinavski paviljon (švedski, norveški i finski) bili apsolutno najgori. Ne mislim tu samo na karakter sadržaja koji je izložen, već na ideju, inspiraciju, vodilju, na koncept onoga što su izložili. To je toliko rigidno, toliko pase, da čak nije ni retro. To je zapravo prošlo, zastarelo. Kao da je to neko pravio pre pedeset godina, ali bez imalo današnjeg duha. Totalno nezanimljiva stvar. U te najslabije, najnemaštovitije, ubrojio bih i nemački i francuski paviljon“, zaključuje naš sagovornik.  Srpska hiperbola Publika mu posvećuje mnogo pažnje, kada shvate kako funkcioniše neki ga čak i tresu pa se on pomera. U svakom slučaju, ljudi se zabavljaju i komuniciraju sa ovim stolom. Neki od najuglednijih arhitekata ne kriju svoje dobre reakcije. Reč je o belom stolu, dimenzija 22 sa pet metara, napunjenom mikrofonima, koji se odlično uklopio u temu. Sto je projekat grupe od desetak mladih autora. Naš kurator je bio dr Igor Marić. Jedna od autorki, Marija Strajnić kaže da je reč o ogromnoj beloj površini „kojom smo hteli da dizajniramo prazninu iznad našeg projekta. Onda je došlo do prostornih paradoksa – što veći projekat, to veća praznina iznad njega koja je pojačana zvucima koji su izlazili iz zvučnika oko stola, a koji su bili povezani sa mikrofonima. Došlo je do prostorne hiperbole, što je pojačano kamerama koje su snimale ljude koji se kreću oko stola, a što je projektovano na ulazu u paviljon.“